Nemačka i Turska: Politički daleko, ekonomski bliski

Problem je što će politika ipak biti na prvom mestu, a tu je Erdoganov stav nespojiv sa stavovima EU, piše Dojče vele.

Ovog petka (17. novembar) u Nemačku je stigao turski predsednik Redžep Tajip Erdogan. Kako je najavljeno, na dnevnom redu su osetljiva politička pitanja kao što su migranti, a pogotovo novi sukob u Izraelu. A tu su stavovi Ankare i Berlina dijametralno suprotni: od turskog predsednika su se mogle čuti optužbe Izraela za „fašizam“ i „ratne zločine“, baš kao i pohvale terorističkoj organizaciji Hamas koju Erdogan hvali kao „oslobodioce“ – zbog čega je Izrael već povukao svoje diplomatske predstavnike iz Turske.

I nemački kancelar Olaf Šolc jasno je rekao svoje mišljenje o stavovima turskog predsednika. On smatra da su oni „apsurdni“, a kaže i da će gostu iz Turske jasno reći šta o svemu tome misli. U tome ima i podršku Evropske komisije koja je takođe u nedavnom izveštaju o Turskoj procenila da su stavovi turskog predsednika „nespojivi“ s pozicijom Zapada.

S druge strane, turski privrednici imaju čitav niz želja kako bi dodatno poboljšali ekonomske odnose i sa Evropom, a naročito sa Nemačkom. Jer, Turskoj je upravo ta zemlja najvažniji ekonomski partner i najveći investitor, a razmena iz godine u godinu ruši rekorde: u 2022. je to bio obim od 51,6 milijardi evra. Nemačka je Turskoj tako važna i za njen izvoz, a i za uvoz.

Jedino s Nemačkom Turska drži korak

Turska u Nemačku najviše izvozi delove za automobilsku industriju, tekstilne proizvode, prehrambene namirnice, baš kao i proizvode bele i crne metalurgije. Prošle godine vrednost izvoza porasla je tako za dobru četvrtinu u odnosu na godinu pre toga – na 24,6 milijardi evra. A ni ove godine neće biti loše: do oktobra je to već bilo 14,5 milijardi.

Kod uvoza Turska traži nemačke mašine, vozila, proizvode od plastike, hemijske proizvode i medicinske uređaje. U 2022. je uvezla robu u vrednosti od 27 milijardi evra – što znači da je Nemačka na trećem mestu, odmah nakon Kine i Rusije.

Pritom Ajan Zejtinoglu, predsednik Fondacije za ekonomski razvoj iz Istanbula, ističe da je njegova zemlja u ozbiljnom trgovinskom deficitu s Kinom i Rusijom, ali da upravo s Nemačkom ima relativno uravnoteženu razmenu. On veruje da bi ekonomska saradnja s Nemačkom mogla da bude čak i mnogo bolja, odnosno da bi mogla da dostigne čak 90 milijardi evra. Tu međutim, kako naglašava, postoji čitav niz prepreka koje bi trebalo ukloniti.

Prepreke i nesigurnost

A tu smo onda opet kod politike: još 1995. su Turska i EU dogovorili slobodnu razmenu, baš kao i ujednačavanje tarifa i propisa. Ali, kako upozorava Bulent Ajmen iz Udruženja izvoznika nameštaja, papira i drvnih proizvoda zemalja Mediterana, carinska unija je sada stara već više od četvrt veka i taj sporazum „više nije u stanju da ispuni zahteve privrede“.

Kako se politički stavovi Turske udaljavaju od onih Evropske unije, tako i problemi postaju sve veći. To počinje već kod izdavanja viza i to ne samo turskim preduzetnicima, već npr. i vozačima kamiona. A i Evropljani su sve više nezadovoljni pravnom (ne)sigurnošću i izglađivanjem mogućih sporova u poslovanju s Turskom.

Ajmen se nada da će se sada tokom posete Erdogana Nemačkoj „bar razgovarati“ o tim problemima, ali je veliko pitanje da li je turskom predsedniku sve to dovoljno važno kako bi promenio i politiku koju vodi. Doduše, nemačke firme i dalje uporno razvijaju odnose s Turskom: prema statistikama nemačke Privredne i industrijske komore AHK, u proteklih dvadesetak godina u tu zemlju su uložili oko 11,5 milijardi evra i preko šest odsto svih stranih ulaganja dolazi iz Nemačke. U Turskoj je aktivno više od 8.000 nemačkih preduzeća, kako u industriji i trgovini, tako i u logistici i distribuciji.

Ko pita Tursku?

Zejtinoglu je uveren da su Turska i Nemačka potrebne jedna drugoj i da u takvoj saradnji obe imaju koristi: Turska od tehnološke i finansijske snage Nemačke, a Nemačka od geopolitičke pozicije Turske. Međutim, i opet zbog politike, Turska nema dobar položaj u Evropskoj uniji. To se posebno vidi kad EU sklapa sporazume o slobodnoj trgovini s trećim zemljama i Zejtinoglu smatra da je „velika nepravda“ to što se Ankara uopšte ne pita kod takvih sporazuma. I Ajmen upozorava da su turski proizvođači pretrpeli ozbiljne gubitke sporazumima EU sa npr. Južnoafričkom Republikom ili Alžirom, jer su tamo i turske firme mogle da postignu mnogo više.

Iz Ankare se stalno može čuti zahtev da i ona, s obzirom na carinsku uniju, bude prisutna za stolom prilikom takvih pregovora, ali zbog politike Ankare u EU za tako nešto nema velike želje. Ipak, turski predsednik je bar u nečemu bio spreman da pokuša da poboljša ugled te zemlje u očima Evropljana: letos je za ministra finansija postavio Mehmeta Šimšeka, ekonomskog stručnjaka svetskog glasa koji je bio na tom položaju i od 2009. do 2015, dakle u vreme kad je i Turska vodila bitno liberalniju politiku.

https://www.danas.rs/svet/predsednik-turske-danas-u-poseti-nemackoj/

Naravno, Erdogan to nije uradio samo zbog stranih partnera, već pre svega kako bi obuzdao sada već strahovitu inflaciju u Turskoj: uoči izbora ovog maja evro je vredio 21,5 turskih lira, a danas je već na preko 31.

Previše „teških pitanja“

Letos je i Šimšek na jednoj raspravi u Salcburgu od prisutnog komesara Evropske komisije za privredu Paula Đentilonija zatražio modernizaciju carinske unije koju Turska ima s EU – ali i tom prilikom je komesar bio veoma neodređen. Tu ima mnogo „teških pitanja koja moramo da obradimo“, rekao je Đentiloni.

U politici Erdogana zaista takvih pitanja ima sve više – tu nije samo odnos prema Izraelu i Hamasu, već i odnos vlasti u Turskoj prema opoziciji, medijima i institucijama civilnog društva, njihov odnos prema Kurdima i pravi rat koji se u Siriji vodi protiv kurdskih uporišta… A da se sada i ne spominje da je upravo Turska na vodećem mestu u zaobilaženju sankcija EU Rusiji.

Zato je i komesar Đentiloni samo izjavio da bi „trebalo videti da li je moguće da postignemo napredak“ u carinskoj uniji i u poboljšanju ekonomskih odnosa. A ako i Erdogan taj spisak želja iznese danas i u Berlinu, on će – opet zbog svoje politike – vrlo verovatno čuti sličan odgovor i od kancelara Olafa Šolca.