Nemačka i Turska: Sto godina diplomatskih odnosa

Republika Turska i Nemačko carstvo imali su 1924. godine veliki novi početak: obe države su kao saveznice bile gubitnice nakon Prvog svetskog rata, i kao rezultat toga morale su da ustupe delove svojih teritorija – Turska je čak izgubila i jedno veliko carstvo – a obe zemlje su ukinule monarhiju. U Nemačkoj je Vajmarska Republika zauzela mesto Carstva.

Međutim, unutrašnja promena u Turskoj bila je znatno veća: osnivač države, Kemal Ataturk, želeo je sekularnu, evropski orijentisanu Tursku. Kalifat i šerijat iz Osmanskog carstva zamenjeni su zapadnim pravnim sistemima.

Osmansko i Nemačko carstvo imali su i bliske diplomatske, vojne i trgovinske odnose. Tada, nekoliko meseci nakon osnivanja Turske Republike 1923. godine, ponovo su uspostavljene diplomatske veze i zaključen sporazum o prijateljstvu.

Ali, Berlin ta događanja u to vreme nije shvatao previše ozbiljno, kaže istoričar i stručnjak za Tursku Rasim Marz: „Uprkos ponovnom pokretanju diplomatskih odnosa sa mladom Republikom Turskom 1924. godine, krizom zahvaćena Vajmarska republika nije im pridavala veliki politički značaj sve do 1930-ih“, navodi on za DW. S druge strane, kako dodaje, „visoka reputacija Nemačke u Turskoj ostala je nepromenjena“.

Utočište za one koje je proterao nacistički režim

Poglavlje u nemačko-turskim odnosima koje se danas često zaboravlja jeste bekstvo u Tursku nekoliko stotina progonjenih Nemaca tokom nacističke ere. Turska je tada bila spoljnopolitički neutralna.

„Turska je pod Ataturkom postala utočište za mnoge prognane akademski obrazovane Nemce. Turskoj Republici bili su potrebni visokokvalifikovani ljudi“, podseća Rasim Marz. Među njima su bili i političar SPD-a, a kasnije gradonačelnik Berlina, Ernst Rojter, ekonomista i političar Fric Bade, kompozitor Paul Hindemit i mnogi drugi. Oni su bili „u značajnoj meri uključeni u dalje širenje države (Turske) po evropskom modelu“.

Turski migranti u Nemačkoj

Nijedna druga odluka verovatno nije imala tako trajan uticaj na odnose dveju država kao što je to bilo zaključivanje sporazuma o dolasku turske radne snage u Saveznu Republiku Nemačku 1961. godine. Prema navodima Ministarstva spoljnih poslova, u Nemačku je nakon toga stiglo oko 876.000 ljudi. Oni su, između ostalog, radili u rudarstvu, automobilskoj industriji, ali su i otvarali sopstvene prodavnice. Mnogi od njih su sa sobom doveli i svoje porodice. I ostali u Nemačkoj zauvek. Danas u Nemačkoj živi oko tri miliona osoba turskog porekla.

Predsednik SR Nemačke Štajnmajer odao im je počast odmah na početku svoje posete Turskoj. I to na istorijskoj lokaciji: istanbulskoj železničkoj stanici Sirkeči, odakle su mnogi Turci započeli svoj put za Nemačku ukrcavši se u voz. „Oni su pomogli u izgradnji naše zemlje, učinili su je jakom i pripadaju srcu našeg društva“, rekao je Štajnmajer.

Pogoršanje odnosa pod Erdoganom

Kada je Redžep Tajip Erdogan postao predsednik Turske, odnosi su se sve više pogoršavali. Erdogan je preduzeo oštre mere protiv političkih protivnika, posebno nakon pokušaja državnog udara 2016. godine. Nemačka vlada više puta je osuđivala stanje ljudskih prava u Turskoj, a nemački ambasador je veoma često pozivan na razgovor. Pokazatelj tenzija je i činjenica da pre aktuelne posete, prethodnih deset godina nijedan nemački predsednik nije posetio Tursku.

Erdogan je takođe transformisao zemlju u spoljnopolitičkom smislu i, prema mišljenju Rasima Marza, tako pogodio nerv svojim sugrađanimaa: „Turska pod predsednikom Erdoganom već dve decenije nastoji da bude među vodećim nacijama sveta. Vizija političke i vojne velike sile Turske u 21. veku učvrstila se u društvu.“

Za Erdogana je Hamas oslobodilačka organizacija

Erdoganov stav o islamističkom Hamasu u Pojasu Gaze za nemačke političare posebno je problematičan. Erdogan je branio Hamasov masakr nad Izraelcima 7. oktobra i opisao Hamas kao oslobodilačku organizaciju. S druge strane, bezbednost Izraela – uprkos svim nemačkim kritikama izraelskih akcija u Pojasu Gaze – zvanični je nemački „nacionalni interes“. I kao da želi da pojača te razlike, Erdogan se sastao sa šefom spoljnih poslova Hamasa, Ismailom Hanijom, neposredno pre Štajnmajerovog dolaska.

Tokom posete Istanbulu, nemački predsednik se suočio i s demonstrantima koji su protestovali protiv nemačke politike prema Izraelu.

Zamrznuti pregovori o pristupanju EU

Nemačko-turski odnosi odavno su deo odnosa Turske sa kompletnom Evropskom unijom. Turska je kandidat za članstvo još od 2005. godine, a njenu kandidaturu je u to vreme podržao i nemački kancelar iz redova SPD-a Gerhard Šreder. Ali, ti pristupni pregovori su već dugo na čekanju, što je posledica i Erdoganovog oštrog kursa u unutrašnjoj i spoljnoj politici.

Kancelarka Angela Merkel bila je relativno oprezna prema Turskoj, između ostalog i zato što joj je Ankara bila neophodna tokom izbegličke krize 2015/16. Političari u aktuelnoj nemačkoj vladi predvođenoj SPD-om i pod kancelarom Olafom Šolcom, probleme nazivaju pravim imenom, a isto to radi i ministarka spoljnih poslova iz stranke Zelenih Analena Berbok.

To ne ide na ruku turskom rukovodstvu, kaže Rasim Marz: „Nemačka je izgubila značajan uticaj u Ankari nakon ere Angele Merkel. Neslaganja između dveju zemalja, koja su postala očigledna tokom poslednje posete ministarke spoljnih poslova Analene Berbok u julu 2022. godine, postala su duboka u različitim oblastima. Istoričar i stručnjak za Tursku Rasim Marz zbog toga smatra da se oživljavanje procesa pristupanja EU „trenutno ne može očekivati“.

Novi početak?

Nada nemačke vlade leži u turskom civilnom društvu i turskoj opoziciji. Erdoganova Partija pravde i razvoja (AKP) doživela je poraz na lokalnim izborima pre nekoliko nedelja. Trijumfovala je najveća opoziciona Republikanska narodna stranka (CHP). Veliki nosilac nade te stranke, koji bi mogao da bude i budući predsednik, jeste gradonačelnik Istanbula Ekrem Imamoglu.

Nemački predsednik se tokom svoje zvanične posete sastao s njim pre susreta sa Erdoganom. To je znak da se Berlin nada političkoj promeni i još jednom novom početku tursko-nemačkih odnosa, prenosi DW.