Nemačka mora da reši mnoge probleme, ali kako?

Neposredno pre prelaza u novi milenijum, britanski časopis „Ekonomist“ opisao je Nemačku kao „bolesnika Evrope“ – zbog tadašnje ekonomske slabosti i navodnog nedostatka inovativne snage. Ta sintagma se danas ponovo i često može čuti. Generalni sekretar opozicione Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Karsten Lineman Nemačku čak vidi kao „svetskog bolesnika“. Ali, gde je zapravo problem? I šta bi trebalo uraditi da bi se to promenilo?

Infrastruktura

Mostovi na auto-putevima s gustim saobraćajem, poput onog preko Rajne u Leverkuzenu pored Kelna, po kojem kamioni ne smeju da voze već desetak godina, čitavi delovi auto-puteva, poput A45 kroz Sarsku oblast, koji su godinama bili zatvoreni zbog dotrajalih mostova, vožnje vozovima koje postaju prave odiseje zbog stalnih otkazivanja i kašnjenja… Sve su to primeri da je infrastruktura u Nemačkoj u lošem stanju. Umesto da se stalno obnavljaju i održavaju, putevi i pruge predugo su se samo trošili, sve dok obnavljanje nije postalo nemoguće. Rezultat je ogroman zaostatak u obnovi koji je sada teško nadoknaditi.

Problem je u tome što je Nemačka u dobrim godinama sebi još i mogla da priušti mnoge projekte, ali izgradnja i obnova sada moraju da se obavljaju pod mnogo težim uslovima: privreda stagnira, inflacija je visoka (što znači da rastu i troškovi građevinskih radova), a državni dug je već sad ogroman. No, modernizacija infrastrukture je neizbežna, jer je ona preduslov za rast ekonomije.

Snabdevanje energijom

Cilj nemačke savezne vlade jeste da snabdevanje energijom gotovo u potpunosti bude iz obnovljivih izvora energije kao što su vetar i sunce. Istina, tokom godina se obim energije iz tih izvora značajno povećao. Elektrane na zemni gas iz Rusije trebalo je da služe da se nadoknade oni periodi s malo vetra i sunca. Taj stub snabdevanja je, nakon početka rata u Ukrajini – pao. Vlada sada grozničavo pokušava da popuni prazninu uvozom tečnog gasa iz drugih zemalja. To je donekle i uspelo, ali su troškovi mnogo veći.

Slična uska grla prete i u snabdevanju električnom energijom. Vlada se s jedne strane u potpunosti oslanja na elektro-mobilnost umesto motora s unutrašnjim sagorevanjem i na toplotne pumpe umesto grejanja na gas i naftu. I jedno i drugo povećava potrošnju struje. Istovremeno, vlada je proletos ugasila i poslednje tri nuklearna reaktora koji su do tada bili u pogonu i tehnički su bili besprekorni. Kao rezultat svega toga, energija je u Nemačkoj posebno skupa, a industrija bi zbog toga mogla da se preseli u inostranstvo. Kancelar Olaf Šolc odbacuje mogućnost subvencionisanja cene truje za industriju jer mu je to preskupo. Ekspanzija obnovljivih izvora energije i električne mreže se nastavlja, ali nailazi na sve veći otpor stanovništva.

Nedostatak stručne radne snage

Praktično sve privredne grane u Nemačkoj žale se na nedostatak kvalifikovanih radnika – bilo da se radi o zanatima kao što su npr. frizeri, u medicini i sektoru nege ili kad su u pitanju inženjeri. To je u velikoj meri povezano s demografskim promenama: veliki broj građana Nemačke rođenih 1950-ih i 1960-im godina odlazi u penziju, a pripadnika kasnijih generacija je znatno manje.

U cilju prevazilaženja tog, po privredu opasnog stanja, vlada pokušava da se bori na tri načina. Što više građana, a naročito žena koje su do sada radile pola radnog vremena, trebalo bi da pređu na puno radno vreme zbog čega se planira da se proširi sektor državnog staranja o deci. Osim toga, godine za odlazak u penziju postupno će se povećavati. Ta dva mehanizma su poslednjih godina pokazala značajne rezultate.

Kao treće, tu je i plan da se u Nemačku dovede veliki broj stručne radne snage, naročito ljudi iz zemalja koje nisu članice Evropske unije, jer su u EU ti resursi već iscrpljeni. No, mnogi visokokvalifikovani radnici izbegavaju Nemačku: zbog visokog poreskog opterećenja, jezičke barijere, prevelike birokratije, ali i ne baš preterane atmosfere dobrodošlice na koju stranci nailaze u Nemačkoj.

Birokratija

Kad smo kod birokratije: gotovo svaka savezna nemačka vlada je poslednjih godina obećava da će je smanjiti, odnosno da želi da pojednostavi administraciju i ukine nepotrebne propise. Ali, na kraju ipak nije uspevala da ostvari taj svoj cilj. U stvari, stalno se dodaju sve novi i novi propisi u čemu je rekorder aktuelna vlada zbog svojih zakona i odredbi koji su povezani sa zaštitom klime. Građevinska industrija se, recimo, žali da su energetski zahtevi za zgrade postali toliko obimni i skupi, da često onemogućavaju izgradnju.

Još jedna prepreka smanjenju birokratije jeste i težnja za što većim stepenom pravde. To samo po sebi nije loše, ali je, recimo, poresko zakonodavstvo u Nemačkoj izuzetno komplikovano upravo zbog toga što političari žele da oporezivanje bude što pravednije, pri čemu se svaki slučaj i svaka grupa uzimaju u obzir. Sukob onih koji žele da pojednostave poreski sistem i onih koji žele pravedniji, traje već decenijama.

Digitalizacija

Što se tiče digitalizacije, Nemačka se još uvek smatra zemljom u razvoju. Prema organizaciji industrijalizovanih zemalja OECD, udeo optičkih kablova iznosi samo oko osam procenata, što je četvrto mesto otpozadi među 38 zemalja OECD. U Južnoj Koreji, Japanu ili Španiji taj udeo je 80 odsto. Brz internet je međutim za mnoge kompanije odlučujući faktor prilikom izbora lokacije za ulaganje. O mobilnoj mreži da se i ne govori. Mobilni internet ili telefoniranje često je nemoguće čak i uz glavne saobraćajnice u zemlji.

Problem postoji, a on je povezan s temama smanjenja birokratije i manjka kvalifikovanih radnika i to pre svega u javnoj upravi. U Nemačkoj po pravilu i dalje morate lično da odete u opštinu zbog prijave prilikom selidbe ili registracije automobila i za to morate da zatražite slobodan dan – umesto da sve to obavite na internetu. Problem je odavno prepoznat i rešava se, ali to u odnosu na druge zemlje teče veoma sporo.

Poverenje u demokratiju i državu

Problem sasvim druge prirode jeste sve manje poverenje u državne institucije i demokratiju. U nedavnom istraživanju instituta Forsa sprovedenom po nalogu Nemačkog udruženja državnih službenika, samo 27 odsto ispitanika smatra da je država sposobna da ispuni svoje zadatke, dok 69 odsto smatra da je preopterećena, posebno kada je u pitanju politika prema podnosiocima zahteva za dobijanje azila i izbeglicama.

Studija Fondacije Konrad Adenauer, koja je povezana s CDU, došla je do sličnih zaključaka. Samo za šest meseci, između decembra 2022. i juna 2023, zadovoljstvo demokratijom u Nemačkoj palo je za 14 odsto – sa 52 na 38. Pad je bio posebno snažan u zapadnoj Nemačkoj i među pristalicama CDU/CSU i Socijaldemokrata (SPD). To znači da je ozbiljno poljuljano poverenje, ne u demokratiju kao oblik vladavine, nego u način na koji je građani doživljavaju, posebno u onim delovima stanovništva koji su do sada podržavali politički sistem, kao što su sledbenici Demohrišćana i Socijaldemokrata, dve velike nemačke stranke.