Nemačka ne može bez Kine (i obrnuto)

I prethodna i sadašnja nemačka vlada su, najkasnije tokom pandemije, bolno shvatile koliko su zavisne od Kine – kako za tržište nemačkih kompanija, tako i Kine kao izvora robe i sirovina. Politička je odluka smanjiti tu zavisnost, ali Institut nemačke privrede (IW) predstavio je najnovije podatke iz kojih se vidi da zavisnost ne samo da se nije smanjila, već se po pitanju nekih važnih sirovina ili sastojaka za lekove čak i povećala.

Jirgen Mates iz tog Instituta upozorava da uopšte nije lako pronaći alternativu uvozu iz Kine, na primer u hemijskoj ili elektronskoj industriji. A mnoge sirovine koje Kina nudi toliko su povoljne da se na drugim mestima eksploatacija uopšte ne isplati. Stručnjaci Instituta savetuju nemačkoj vladi da formira posebno radno telo koje će – i to van očiju javnosti – da utvrditi koje nemačke firme su posebno zavisne i šta tu može da se uradi.

Ali, i Kina se suočava sa problemima – a pogotovo sada kada praktično ne može da se odrekne prakse da jeftinu robu šalje na svetsko tržište. Želja Pekinga je da ekonomski rast i ove godine bude najmanje pet odsto, ali provereni recepti – infrastrukturni projekti i stanogradnja – više ne funkcionišu.

Nema rasta bez izvoza

To znači: izvoz i proizvodnju za strana tržišta praktično po svaku cenu. Nemački kancelar Olaf Šolc je sada i u Kini govorio o „poštenom“ tržišnom takmičenju bez državnih subvencija, ali i tu Peking praktično nema izbora osim da nastavi po starom.

Cilj Kine je da na 100. godišnjicu revolucije, dakle 2049, postane najveća ekonomska sila sveta, a to može da postigne jedino razvojem najviše tehnologije: računarstvom, robotikom, veštačkom inteligencijom, alternativnim izvorima energije i načinima mobilnosti. U svim tim oblastima Kina želi da prestane da bude zavisna od stranih kompanija i da troši ogroman novac u infrastrukturu i istraživanje.

Za postizanje tog cilja koristi se i direktna podrška države i različite državne subvencije firmama – od kredita, preko zemljišta, pa do jeftinije energije. To je pre svega očigledno kod proizvodnje električnih automobila, odnosno subvencija firmi BYD, ali izdašna pomoć pruža se i proizvođačima vetroelektrana.

Tu Kina, međutim, upada u zamku koju je sama sebi postavila: u pandemiji je potrošnja građana naročito pala i to je već izazvalo slom sektora stanogradnje u toj zemlji. Peking se zato sve više zadužuje – državni dug će se ove godine verovatno da se popne na 87 odsto BDP (u „pravom“ komunizmu Maoa Cedonga praktično ga nije bilo). Taj dug može da se podmiri samo prodajom kineske robe – i to u inostranstvu, jer kinesko tržište i dalje zapinje.

Kini je (još uvek) potrebna i Nemačka

Svetsko tržište to, međutim, više ne želi tek tako da prihvati: u SAD se i bez Trampa ređaju carine na proizvode iz Kine, a slične mere uvode i druge zemlje. Ni Evropska unija ne želi da ostane jedina gde će Kina moći nesmetano da plasira svoju robu, a isto tako se može pretpostaviti da će i Kina onda da uvodi carine na robu iz inostranstva.

To znači da će se i nemačke firme koje posluju u Kini naći između dve vatre. Kina je još uvek najveći ekonomski partner Nemačke, ali je sada jedva dve milijarde evra deli od drugog partnera po veličini, Sjedinjenih Američkih Država.

Ipak, Peking je svestan da je Nemačka još uvek mnogo pristupačnija nego što su to postale i SAD ili Japan. Kini je potrebna Nemačka i zato je verovatno spremna da učini i određene ustupke nemačkom kancelaru i predstavnicima nemačkih kompanija koji borave u Kini.

Maks Cenglajn iz Merkatorovog instituta za Kinu procenjuje da je Nemačka u dobroj poziciji, jer Kina su još uvek potrebni i tehnologija i kapital iz Nemačke. Ipak, mišljenje stručnjaka je jasno: na neke ustupke će Kina biti spremna, ali ne i na promenu svoje ekonomske politike i praksu državnih subvencija. Po tom pitanju Peking praktično nema izbora.