Nemačka posle Bregzita – snebivljivi teškaš

Za Nemačku je Britanija ne samo ekonomski jak partner, već, unutar Evropske unije, pouzdan partner za određene ekonomske reforme, kao i za oblast bezbednosti – kaže u razgovoru za Danas Feliks Dane, direktor Fondacije Konrad Adenauer (KAS) za Ujedinjeno Kraljevstvo i Irsku.

Dane, koji je radio u Evropskom parlamentu, a potom bio direktor predstavništava KAS u Palestini, pa u Brazilu, ističe, međutim, da je za Berlin od izuzetne važnosti činjenica da će posle Bregzita biti izgubljena ravnoteža u EU.

– U EU su postojala tri velika igrača – Nemačka, Francuska i Velika Britanija – od kojih bi neki, kada je o reformama reč, uvek pritiskao kočnice da bi ostale zemlje članice te reforme mogle da prate. Postojao je konsenzus i ta ravnoteža, taj trougao koji je bio veoma stabilan, sada nestaje. Odjednom ostaje samo osovina Nemačka-Francuska, kao nekad davno, i postavlja se pitanje kakve će to posledice imati na EU i šta će biti prioriteti Unije – objašnjava Dane.

Usred Evrope Nemačka posle Bregzita ostaje kao velika zemlja, ekonomski teškaš, navodi sagovornik Danasa, sa budžetskim suficitom; doživljavaju je kao državu koja pliva u novcu. S druge strane, Nemačka ne može da plaća za EU preko svojih mogućnosti i bez obzira na svoju veličinu i snagu biva preglasavana što dovodi u pitanje njen entuzijazam za evropski projekat.

Odlazak Velike Britanije iz EU izuzetno se reflektuje na transatlantske odnose. Na naše podsećanje na čuvenu rečenicu Henrija Kisindžera „kada hoću da telefoniram Evropi koga zapravo zovem“, Dane navodi da će Amerikanci želeti da zovu Berlin, pre nego Brisel.

– Verujem da će želeti da zovu Berlin. Jednostavno, vidite koje organizacije sada idu u Berlin, a ne u Rim ili Pariz, na primer. Britanska ambasada u Berlinu uvećala je svoje osoblje, Škotska je otvorila svoje predstavništvo, biroe su otvorili britanski tink-tenkovi, stratezi, lobističke firme. Dolaze i oni koji ne govore nemački, što pre 10 godina nije bilo moguće.

Sjedinjenim Državama je bilo ugodno da u EU imaju snažnog prijatelja (Veliku Britaniju). Kada ga nema, teže će bezbednosno i politički uticati na EU, kaže Dane, ističući da Bregzit nije dobar razvoj ni za SAD.

– To nije pozicija koju Nemačka zaista želi, ali mnogi ljudi nazivaju je snebivljivim hegemonom. Mnogi to od Nemačke žele, i Nemačka se pita kako sa tim da se nosi – kaže Dane objašnjavajući da Nemačka dobija na geopolitičkoj moći na globalnom nivou, dok istovremeno EU postaje slabija.

Uloga SAD je našem sagovorniku interesantna.

– Jer, Amerika je uvek podržavala proces ujedinjenja Evrope. Sve američke vlade gledale su manje ili više pozitivno na taj proces. Najzad, Obama je rekao da referendum (u Britaniji) nije bio dobra ideja. Tramp kaže da je Bregzit sjajan, ali nisam siguran da je to zaista politika Amerike.

Feliks Dane kaže da se nada da je mogućnost lančane reakcije koja bi značila da posle Bregzita još članica napusti EU otklonjena.

– Može se, naravno, dogoditi, ali pitanje sa kolikim uspehom. Mislim da je Bregzit drugim državama makar pokazao koliko je teško izaći iz EU.

On podseća koliko se ranije Marina le Pen zalagala za takozvani Fregzit, te da je i Alternativa za Nemačku isticala „Degzit“ kao perspektivu. Sada, međutim, takvi scenariji ne predstavljaju prioritet.

Kada je reč o tome kako će se Bregzit u praktičnom smislu sprovesti, iz ugla sagovornika Danasa – sve opcije su na stolu. Dane, koji je u Beogradu govorio na skupu „Bregzit – Izazovi za Evropsku uniju i Zapadni Balkan“, kaže da London naš region ni u kom slučaju neće izgubiti iz vida.

Međutim, Velika Britanija – peta najveća ekonomija na svetu, stalna članica Saveta bezbednosti UN i NATO – moraće da redefiniše čitavu svoju spoljnu politiku. Angažman Britanije na Zapadnom Balkanu, među zemljama koje nisu u EU i malo su tržište, zavisiće od njene procene koristi i troškova, kao i od mogućih novih partnera u svetu. Ko su ti partneri – to za sada niko ne zna.

Dejvid Mekalister kao simbol

Na pitanje hoće li Britanija posle Bregzita Nemačkoj ostati bliskiji partner od, na primer Rusije ili Kine, Dane kaže „sasvim jasno – da“. On podseća na viševekovnu emotivnu povezanost, na dinastičku vezu između dve zemlje, na činjenicu da je dosta engleskih vojnika živelo u Nemačkoj. Ističe izuzetnu naučnu saradnju između britanskih i nemačkih univerziteta, partnerstva između gradova, izdvaja primer saradnje parlamenata Donje Saksonije i Škotske.

Na našu krajnje spekulativnu opasku o Dejvidu Mekalisteru, istaknutom nemačkom i evropskom političaru kao mogućem budućem kancelaru, Dane odgovara da je Mekalister personifikacija čvrstih veza dve države.