„Nemačka mora da se suoči sa svojim problemima oko Izraela, ućutkivanje palestinske autorke neće pomoći“: Novinar Hano Hauenstejn za Gardijan

„Većina Palestinaca su teroristi“, objasnio je jedan od Nemaca mom prijatelju, jevrejskom Izraelcu koji se protivio napadu.

Bio je groteskan prizor videti Nemca, čija je porodica, kao i moja nemačka porodica, umešana u istorijske zločine, kako drže Izraelcu moralnu ili političku pouku o tome šta može a šta ne mora da izvuče iz te istorije.

U današnjem nemačkom društvu, međutim, takvi pogledi izgledaju normalizovani. Podrška Izraelu se smatra preduslovom za novoizgrađeni, kolektivni nemački identitet.

Iako se stepen osetljivosti prema Izraelu čini razumljivim s obzirom na brutalnu antisemitsku istoriju Nemačke, pitanje je postalo sve problematičnije poslednjih godina.

Palestinski, umetnici sa takozvanog globalnog juga i levičarski Izraelci su redovno kažnjavani, otpušteni ili otkazivani zbog negativnih stavova o izraelskoj politici.

Prošle nedelje je liderka socijaldemokratske stranke Saskia Esken čak otkazala sastanak sa Bernijem Sandersom zbog njegovog stava o tekućem ratu između Izraela i Hamasa. Sanders je izgubio mnoge članove porodice u Holokaustu.

Slučaj Adanije Šibli je najnoviji i možda najakutniji primer takvih apsurda. Roman  ove Palestinke „Manja stvar“ (Minor detail) govori istinitu priču o silovanju izraelskog vojnika 1949. i kasnijem ubistvu palestinske beduinske devojke.

Objavio ga je Fitzcarraldo 2020. i uvršten je na međunarodnu Bukerovu nagradu, knjiga je osvojila nemačku nagradu LiBeraturpreis 2023.

Ali kao rezultat događaja u Izraelu, organizatori su odlučili da ceremonija 20. oktobra u čast Šibli na sajmu knjiga u Frankfurtu bude otkazana.

Pročitao sam knjigu i na engleskoj i na nemačkoj verziji, koja je objavljena 2022. Knjiga je pravi prikaz onoga što Palestinci i istoričari nazivaju Nakba – zločine koje su Izraelci počinili u istorijskoj Palestini tokom uspostavljanja države Izrael.

Šibli govori o onome što se čini da je približno njenom sopstvenom iskustvu: o poteškoćama u pokušaju da se istraži istorijski izveštaj iz perspektive žrtve u savremenom Izraelu.

U romanu, njen projekat je vodi da se upusti na rizično putovanje prema mestu na jugu zemlje, izvan granica koje dozvoljava njena palestinska lična karta.

Postoji, bez sumnje, veza između otkazivanja ceremonije dodele nagrada Šibli i nemačkog senzibiliteta. Ovog leta novinar Ulrih Noler napustio je žiri za nagradu u znak protesta zbog knjige.

Prema Noleru, roman „služi antiizraelskim i antisemitskim narativima“. Nekoliko dana pre objave, novinar Karsten Ote, u članku za levičarski list Taz, napisao je da empatičan ton romana „zasenjuje osnovni problem: u ovom kratkom romanu svi Izraelci su anonimni silovatelji i ubice“.

Ote se dalje požalio da Šiblina knjiga zanemaruje nasilje nad izraelskim civilima i stoga počiva na „ideološkoj i nehumanoj osnovi“. Nakon masovnih ubistava koja su počinili teroristi Hamasa, zaključuje on, dodela nagrade Šibli bila bi „teško izdrživa“.

Po mom mišljenju, takva čitanja nisu samo drsko reduktivna, već su i politički samoporažavajuća i suštinski ksenofobična. Prvo i najvažnije, oni se zasnivaju na fundamentalnom nerazumevanju uloge književnosti, koja nikada nije bila da daje uravnotežen prikaz istorijskih događaja ili ispunjava zahteve domaćeg zadatka nalik na Vikipediju.

U istraživanju same subjektivnosti, izvan granica etničke pripadnosti, pamćenja, pa čak i objektivnosti, veliki potencijal književnosti je da rasvetli neispričane priče i otvori nove puteve razmišljanja o svetu.

Kao da se nemački kritičari Šibli gnezde u toplom pokrivaču istorijske fantazije: oni se drže vizije osnivanja Izraela kao besprekornog začeća, koje je opovrgao svaki ozbiljan – izraelski ili palestinski – istoričar sa kojim se može konsultovati po tom pitanju.

Takođe se čini da implicitno sugerišu da osnivanje Izraela predstavlja negaciju istorijskih zločina njihovih predaka. Kao Nemac, mogu da se vežem za takvu zabludu. Pa ipak, to ne briše istorijsko nasilje – niti čini njegove književne prikaze manje validnim.

Štaviše, čini se da kritičarima Šiblijeve ne smeta što njihova kritika snažno rezonuje sa načinom razmišljanja nekih ekstremno desnih etno-nacionalista koji su trenutno na vlasti u Izraelu: ljudi koji ili umanjuju značaj Nakbe ili poriču da se to ikada dogodilo.

U stvari, sumnjam da uopšte shvataju teren na kome se kreću, teren na kome se palestinski glasovi najčešće vide kao iritacije, a ne kao obogaćivanje diskursa.

Kako je saopšteno iz LitProma, organizatora svečanosti, ona je odložena „zajedno“ sa autorom. Ona je kasnije pojasnila da je odluka doneta bez njenog pristanka.

Upravo zato što je Nemačka bila tako spora da iznese glasove Izraelaca i Palestinaca, diskusije u Nemačkoj oko ove teme često deluju tako reduktivno. Kao Nemci, ne možemo sebi priuštiti da izgubimo pluralistički diskurs.

Otvoreno pismo koje je potpisalo više od 350 autora, uključujući nobelovke za književnost Eni Erno i Olgu Tokarčuk, opominje organizatore sajma knjiga da su ugasili glasove Palestinaca. „Njihova je odgovornost da stvore prostor za palestinske pisce da podele svoje misli, osećanja i razmišljanja“, napisali su.

Ako nam slučaj Adanije Šibli govori jednu stvar, to je da nam performativno neznanje i izbegavanje pitanja Izrael-Palestina neće pomoći da zauvek izbegavamo teška pitanja o sopstvenoj porodičnoj istoriji.

Ni to neće pomoći u sprečavanju današnjeg antisemitizma. Ovo je bilo tačno pre Hamasovog gnusnog masakra izraelskih civila 7. oktobra. To je bilo tačno i pre nego što je aktuelna, najdesničarska vlada u istoriji Izraela došla na vlast.

Ako Nemačka nastavi da odbija da se angažuje i sa izraelskim i palestinskim glasovima unutar svog društva, uskoro bi mogla da se usmeri u kulturnu irelevantnost i političku netoleranciju. Užas na sajmu knjiga trebalo bi da posluži kao strašno upozorenje, zaključuje Hano Hauenstejn.

.