Nemački list „Cajt“: Kako je Ratko Mladić postao balkanski kasapin i zašto ga Srbi obožavaju

„Kad se setim Ratka Mladića, vidim komandanta koji viče na vojnike i pod pretnjom brutalne kazne traži akciju bez pogovora, ali i komandanta koji zajedno sa vojnicima puzi kroz blato i deli s njima hleb. Vidim počinioca iz ubeđenja, prožetog svetonazorom da njegovim bosanskim Srbima najgoru nepravdu nanose Nemci, NATO i svetske sile. Vidim ratnika, koji strasno ljubi sveštenike, moli se u crkvi i veruje da je u nacionalističko-rasnoj, zapravo božanskoj misiji, izabran da bude osvetnik.

„Vidim porodičnog čoveka koji se vraća kući s fronta kako bi sa suprugom i njihovo dvoje dece, Anom i Darkom, provodio vreme igrajući se. I čija je najdraža igra bila potapanje podmornica, za šta je pobednik dobijao najveće parče kolača.“

„Vidim ga pre svega kao brutalnog masovnog ubicu koji je u Srebrenici pogubio više od 7.000 Bošnjaka od 11 do 77 godina i koji se, obeležen moždanim udarima, bliži smrti u zatvoru Međunarodnog suda u Hagu, ne pokazujući ni trag kajanja. ’Holivud ne bi mogao da pronađe ubedljivijeg glumca za ratnog zločinca’, rekao je jednom za njega Ričard Holbruk. On je jedan od onih strašnih likova koje istorija stalno proizvodi: harizmatični masovni ubica.“

Ovo je uvod u veoma opširan članak pod nazivom „Harizmatični masovni ubica“ koji objavljuje list Cajt. Autor je Erih Folat kojeg „Cajt“ predstavlja kao „reportera koji je dugi niz godina radio za listove ’Štern’ i ’Špigel’ i koji se, „bez posebnog redosleda, priseća ličnih susreta sa diktatorima, ubicama i drugim kriminalcima, ili sa ljudima oko njih.“

„Krstaš u borbi za naciju i pravoslavlje“

„Šta je tačno potapača podmornica i ljudi napravilo balkanskim kasapinom, ko je mogao da ga zaustavi na njegovom strašnom putu u zločin i zašto ga toliki Srbi i danas obožavaju?“ To su pitanja koja postavlja autor.

U članku se ocenjuje da je zaostavština Ratka Mladića i njegova uloga u pogledu budućnosti Srba u velikoj meri stvarana „odnosom prema prošlošću“. Pominje se da mu „nije bilo ni dve godine kada su ustaše ubile njegovog oca“, koji je bio u partizanima. Odrastao je kod strica kao „uzorno, pristojno dete“.

„Vojsku je video kao jedinu šansu za brz napredak. Na beogradskoj Vojnoj akademiji 1965. godine bio je među najboljima.“ Autor podseća svoje čitaoce da je to bilo „vreme Tita“, a da su „nacionalističke tendencije dobile plodno tlo tek nakon smrti komunističkog autokrate 1980-ih“.

„Nakon što je BiH sa muslimanskom većinom proglasila nezavisnost, Mladić u maju 1992. postaje komandant vojske bosanskih Srba, koji su se organizovali u ’Republiku Srpsku’. Tada, uz podršku Beograda, kreće u opsadu Sarajeva.“

Mladić se zatim opisuje ovako: „Čovek u misiji, krstaš u borbi za naciju i pravoslavlje, osvetnik za nepravde iz prošlosti. Stalno se poziva na boj na Kosovu i uveren je da se knez Lazar žrtvovao u borbi protiv muslimanskih osvajača 1389. godine. To je nacionalni mit i istorijski podvig za mnoge njegove sunarodnike. Za Ratka Mladića je to i poziv da vrati ’čast’ njegovom narodu. A verovatno i laž koja sve opravdava.“

„Da li neko misli da je rat zabava? Da je do mene, zabranio bih svako oružje, čak i ratne igračke za decu“, rekao je jednom prilikom Mladić, a prenosi autor, uz ocenu da se „znalo da je lud za oružjem i beskrupulozan prema civilima na frontu“.

Smrt ćerke

Potom se citira Ljiljana Bulatović, Mladićeva „dugogodišnja bliska prijateljica i poštovateljka“. Ona je autoru članka ispričala da je „Mladić, koji toliko mrzi poraze, provodio sate igrajući društvene igre sa svojom decom, puštajući s vremena na vreme svoju mezimicu Anu da pobedi“.

„Ana, studentkinja medicine, zaljubila se međutim u momka koji je osuđivao to šta njen otac radi. Kako pričaju porodični prijatelji, i Ana se pridružila tim kritikama. Do kakvih je tu svađa dolazilo, znaju samo Mladići. U martu 1994. Ana se ubila – najdražim pištoljem svog oca…“

„Sve bezobzirniji i nečovečniji“

„Naravno da general nije mogao da prihvati samoubistvo svoje ćerke Ane“, piše nemački autor i navodi da, bez i najmanjeg dokaza, Mladić tvrdi da je ona ubijena. Zatim se povukao, nije želeo da ode ni na venčanje Karadžićeve ćerke. „Postaje sve bezobzirniji i nečovečniji. Muslimani za njega postaju objekti koji se moraju uništiti…“

Sledi osvrt na ulazak Mladića u Potočare kod Srebrenice sredinom jula 1995. Citira se i svedokinja Nadžida Sadiković koja ga je čula kako kaže: „Ima ih toliko, prava gozba! Biće krvi do kolena!“

Mladić je, kako piše autor, instinktivno prepoznao „ključne slabosti Plavih šlemova UN“, koji su „imali naredbu da ne smeju da pucaju“.

„Uzima taoce, viče, smiruje ih, sve dok najviši oficiri iz holandskog bataljona ne počinju da misle samo na to kako da spasu sopstvenu kožu i prepuštaju mu ljude za koje imaju naredbu da ih štite. Za opsednutog Mladića to znači: klanje. Čak je i komandanta UN uspeo da nagovori da s njim nazdravi i popije piće“, piše list „Cajt“.

Haška poternica

Autor zatim opisuje period posle rata, kada je izdata međunarodna poternica za Mladićem, ali kojeg, međutim, viđaju kako posećuje restorane i fudbalske utakmice. „Farsa se okončava tek kada nova vlada poželi da započne pregovore sa EU“.

Mladića, koji se krio i u ženskom manastiru (u Zrenjaninu), hapse 26. maja 2011. u Lazarevu. Njegov rođak Branko Mladić otkriva nemačkom novinaru da je dva meseca ranije Mladić imao srčani udar, ali i da je za čitavo Lazarevo on – heroj.

Pred izručenje u Hag, Mladić je imao samo jednu želju: da poseti grob svoje ćerke Ane. „Za to se zahvaljuje na svoj način. Psuje međunarodne sudije i govori im da su lažovi i prevaranti“.

Mladićev sin

Kada mu je u junu 2021. potvrđena kazna doživotne robije, poziva sina da se kandiduje za visoku političku funkciju u Republici Srpskoj. „I to u vidokrugu Sarajeva. Na strani radikalnog predsednika RS Dodika, koji se ozbiljno založio za međunarodno priznanje ’genocida nad Srbima u Srebrenici’, i koji je Putinu dodelio visoko odlikovanje za njegov ’pravedan’ rat u Ukrajini“, piše „Cajt“.

Autor članka piše i da je uspostavio telefonski kontakt s 53-godišnjim Darkom Mladićem u Beogradu, koji je „pristojno, ali veoma odlučno“ odbio da mu da intervju za nemačke novine. Nije želeo ni da govori o svojim mogućim političkim ambicijama.

„On se drži uzdržano i prema srpskim medijima, samo se na ultranacionalističkoj televiziji Pink požalio na navodno nehumane uslove u zatvoru.“

Murali s Mladićevim likom

Na kraju, nemački novinar vraća se na Lazarevo i konstatuje da tamo vlada nostalgija za Mladićem. Navodi i da skupova solidarnosti za generala nema samo u tom mestu u Srbiji, kao i da postoji čak 253 murala s njegovim likom.

„Oni, koji su pokušali da ih prefarbaju, imali su posla sa policijom. Ona se prema Mladićevim grafitima odnosila kao prema nekakvom nacionalnom blagu“, piše Erih Folat za nemački list „Cajt“ i na kraju zaokružuje članak sledećim rečima: „Ratko Mladić (81) možda leži na samrti, ali mit o njemu kao žrtvi i dalje živi.“