Nemački mediji: Učlanjenje zemalja Balkana u EU u narednih deset godina nerealno

Novinar Mihael Martens u najnovijem članku za Frankfurter algemajne cajtung, otvorio je pitanje proširenja Evropske unije na šest država zapadnog Balkana – ili čak samo neke od njih.

On piše kako se to pominje u govorima, ali da „više niko u to ne veruje, kao i da se u narednih deset godina ulazak zemalja Balkana u EU smatra krajnje nerealnim“.

Navodi kako EU često sa mukom donosi odluke koje zahtevaju saglasnost svih 27 članica, a da nekad nije ni sposobna da deluje.

„U EU sa 33 članice to bi još više došlo do izražaja. Zamislite samo šta bi značilo kada bi Srbija kao članica EU imala pravo veta po pitanju odnosa EU sa Rusijom“, navodi autor članka i dodaje: „ Ali EU ne može biti ravnodušna prema razvoju svog predvorja na Balkanu, koje je u potpunosti okruženo članicama EU.

Zbog toga je sa državama Balkana potpisala bilateralne paktove o stabilizaciji i pridruživanju. Ti su sporazumi zamišljeni kao međufaza na putu ka punopravnom članstvu.

Budući da je ono nerealno, postavlja se pitanje šta EU i njene članice sada mogu ponuditi balkanskim državama, nešto je s jedne strane realno, a s druge strane dovoljno atraktivno za region da se odupre autokratskim devijacijama i da održi ili oživi reformske procese.“

Puna ekonomska i nikakva politička participacija

Recept o kojem se u poslednje vreme govori, kako navodi dalje novinar frankfurtskog lista, jeste da se balkanskim državama dozvoli da uđu na unutrašnje tržište EU sa pravima kao punopravne članice. One bi tako imale punu ekonomsku i nikakvu političku participaciju.

Jedan od onih koji promovišu taj koncept je Elmar Brok, koji je već dugi niz godina član Evropskog parlamenta, a istovremeno i član glavnog odbora CDU.

U svoje skoro četiri decenije rada kao poslanik u Evropskom parlamentu, u koji je ušao 1980, Brok je doživeo šest krugova proširenja EU.

On smatra da je razumljivo da se raspoloženje promenilo i kaže da je francuski predsednik Makron u pravu kada poziva na reformu EU pre daljih proširenja, piše autor članka i razmatra šta bi bilo kada bi nekoj balkanskoj zemlji nekim čudom i uspelo da okonča pregovore o učlanjenju na zadovoljstvo Evropske komisije.

„Ratifikacija pristupanja te zemlje Evropskoj uniji u Evropskom parlamentu, kao i u svim nacionalnim parlamentima EU je u takvom slučaju malo verovatna i krajnje neizvesna.

Umesto toga, pojedine države EU će početi da iznose razloge za odugovlačenje“, piše Martens.

On citira Elmara Broka koji kaže da će „neizbežno razočaranje u zemljama zapadnog Balkana otvoriti mogućnosti za Rusiju, Tursku, arapske države i Kinu da vrše sve veći uticaj u regionu i da to ne može biti u evropskom interesu“.

Neophodna „realistična privremena rešenja“

Stoga su, po mišljenju Elmara Broka, neophodna „realistična privremena rešenja“ koja donose uočljive prednosti ljudima u regionu i koja podržavaju države EU kao što je ‚članstvo u Evropskom ekonomskom prostoru (EEA)‘.

„Zemlje EEA imaju puni pristup evropskom tržištu sa svim pravima i obavezama; za njih važi zakon EU, ali one nisu članice institucija EU. Taj model dobro funkcioniše sa Norveškom, Islandom i Lihtenštajnom“, citira se u članku Brok.

Dalje se navodi kako su prvobitne članice EEA koja je osnovana 1994. godine: Švedska, Austrija i Finska otišle dalje i pristupile EU.

Druge zemlje, poput Norveške, odlučile su se protiv poslednjeg koraka. Svako, prema rečima Brooka, ko odatle želi da se odvaži na puno članstvo u EU, to može i da uradi – ali ne mora. „Budući da je za pristupanje EEU potrebno do 70 odsto onoga što je potrebno za punopravno članstvo u EU, put ka EU više ne bi bio predalek“.

U članku se još navodi da poslanik u EU-parlamentu Brok odbacuje prigovore sa Balkana da se tu radi o „članstvu drugog reda“ i da takvu ponudu stoga treba odbiti. Brok smatra da bi članstvo u EEA bio važan i realan korak koji bi doneo velike ekonomske prednosti državama Balkana i građanima vidno poboljšao uslove života.

Brok dodaje da su „sve zemlje istočne Evrope sa slabim ekonomijama, nakon pridruživanja EEA, doživele snažan, ponekad olujni ekonomski rast“, kao i da bi to „moglo da važi i za balkanski sekstet“.

Asimetrična rešenja?

Ali, da li bi ekonomije zapadnog Balkana mogle da se nose sa pritiskom konkurenata na evropskom unutrašnjem tržištu?

Tome bi se, prema rečima Broka, moglo suprotstaviti „asimetričnim rešenjima“. To znači da se tržišta „ne otvaraju u potpunosti odmah“, da su određeni sektori „zaštićeni prelaznim periodima od nekoliko godina“, kao i da se „konkurentnost dotičnih industrija može unaprediti sredstvima EU“.

U tekstu se na kraju zaključuje: „Iako ideje koje promoviše Elmar Brok kruže godinama, ne može se reći da su usidrene u javnom diskursu balkanskih zemalja.

Tamo ’proevropljani’ još uvek zure u svoj cilj a to je punopravno članstvo. A EU, koju otelotvorava komesarom za proširenje Oliver Varhelji, podržava tu percepciju i dalje tvrdeći da su punopravna članstva realne ponude koje bi države kandidati mogle da ostvare sopstvenim trudom i zalaganjem.“