Nemački zaokret kineske saradnje

Ovaj događaj obojio je i sam skup u Sofiji.

Godišnji skupovi Kine sa zemljama istočne i centralne Evrope, od kada traju poslednjih sedam godina, privlače mnogo pažnje, posebno u zapadnoj Evropi. Intenzivna saradnja Kine i 16 istočnoevropskih država posebno je alarmirala Brisel i Berlin. Mnogi zapadnoevropski posmatrači i političari postavili su pitanje potencijalnih rizika rastućeg kineskog uticaja u regionu tvrdeći da je to deo dugoročne strategije potkopavanja jedinstva EU, što ni u kom slučaju nije novo viđenje stvari, jer je ono postavljeno mnogo puta, od početka ove saradnje. Kineski premijer naglasio je u Sofiji da ova forma saradnje nije geopolitički koncept i da Kina ne želi da podriva i ugrožava EU, nego, naprotiv, da će otvoriti inicijativu za druge potencijalne učesnike, ali i kinesko tržište za Evropu.

Ovaj oblik saradnje je stvoren 2012. kao multilateralna baza za saradnju Kine i država centralne i istočne Evrope Tokom poslednjih šest godina međunarodna situacija se značajno promenila. Kina je pod vođstvom predsednika Si Jinpinga promenila svoj spoljnopolitički pravac, jačajući svoje prisustvo u mnogim delovima sveta. Glavno sredstvo nove politike je inicijativa „Pojas i put“ koja je omogućila Kini da učestvuje u novim inicijativama brojnih regiona u svetu, poput ove sa istočnoevropskim državama, ali uključujući i sasvim šarolike regione poput Češke, Australije i Novog Zelanda.

U predstojećem oštrom suočavanju sa Amerikom, Kineze „novi put svile“ neminovno još čvršće vodi ka Evropi. Kina, čini se, uspešnije integriše kao konglomerat zemlje Centralne i istočne Evrope, nego što to čini Evropska unija, makar 11 od 16 država ovog foruma čine članice EU. Neke, poput Bugarske, ne ustručavaju se da se nađu u sasvim kontradiktornim ulogama, kada je o Kini reč. Pre dva meseca Bugarska je bila domaćin evropskog skupa koji je imao neskrivenu ambiciju da onemogući uticaj „trećih sila“ na Balkanu i jugoistoku Evrope, računajući tu i Kinu. Ista Bugarska sada je u sasvim suprotnoj ulozi, jer upravo ona iz svoje prestonice promoviše povezivanje s Kinom, jačanje kineskih investicija i rast kineskih projekata.

Ova oštra protivurečnost može uskoro i da se ne pokaže samo kao nelogična manjkavost, ukoliko se obistine kineski predlozi o uključivanju Nemačke u ovaj dijalog i pretvore ga u „trojnu“ platformu saradnje i preokrene evropsko neraspoloženje prema kineskoj ekskluzivnoj saradnji sa istočnom Evropom.

Rastuće interesovanje istočne Evrope za jačanje odnosa s Kinom može da se posmatra kao pragmatičan pokušaj regionalnih zemalja da diversifikuju svoju međunarodnu trgovinu. Berlin i Brisel naročito brinu što se ovaj trend poklapa sa antiprogresivističkim političkim zaokretom nekih istočnoevropskih država, posebno Poljske i Mađarske, koje su uz to, kao članice EU, glasni i snažni branioci saradnje s Kinom. Istina, ima veoma malo stvarnih argumenata za ovu vezu, pošto se ni druge evropske države nimalo ne štede u nastojanjima da ojačaju svoju saradnju s Kinom, uključujući tu i Nemačku. Na drugoj strani, kineske investicije su suštinski manje od drugih azijskih investitora kao što su Južna Koreja i Japan.

Posebno je Berlin imao više puta primedbe na razvoj ove forme saradnje. Tokom posete Kini u maju ove godine, kancelarka Angela Merkel postavila je ovo pitanje, a odmah nakon posete, kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji, tokom susreta sa nemačkim ministrom spoljnih poslova u Berlinu, pozvao je Nemačku da se pridruži saradnji grupe 16 + 1 i to pretvori u trojni sastanak Kine, Nemačke i grupe 16 +1. Reakcija je bila brza, pa su Nemačka i Francuska već u Sofiji prisutne kao posmatrači.

Ta inicijativa je novina koja može značajno da promeni proces odlučivanja u grupi, ali i pregovaračku težinu svake od istočnoevropskih država uključenih u ovu formu saradnje. Spremnost Kine da svoje ekonomske prednosti učini komplementarnim s Nemačkom i istočnoevropskim razvojnim potrebama čini se zanimljivom i razumnom, ali je jasno da će se postaviti pitanje budućeg modela finansiranja projekata koji je sada jasan i nedvosmislen, budući da se zasniva na kineskom novcu.

Prema zvaničnim podacima, obim trgovine Kine i 16 zemalja koje učestvuju u inicijativi dostigao je prošle godine 67,98 milijardi dolara, što je za 15,9 odsto više u poređenju s prethodnom godinom, a kineska prekomorska trgovina porasla je za 14,2 odsto.

Srbija je destinacija najvećih kineskih investicija. Skoro pet milijardi dolara stiglo je do sada u Srbiju, u infrastrukturne projekte, poput pruga i puteva, do kapitalnih projekata ulaganja u elektroprivredu i smederevsku železaru. Na ovom samitu potpisano je novih ugovora za oko milijardu dolara. Prvi projekat koji je započet nakon prvog samita u Poljskoj 2012. bila je TE u Stanarima u Republici Srpskoj koja je uspešno završena, s kineskom tehnologijom i uspešno funkcioniše. Očekuje se i rast kineskih proizvodnih investicija, čime će se bliski politički odnosi pretvorili u instrument privrednog razvoja.

Nedelju dana pre samita, takođe u Sofiji održan je skup brojnih međunarodnih instituta i „think thankova“ na temu „Unapređenje platforme saradnje 16 + 1 – put ispred“ koji je bio deo kalendara događaja koji su povezani sa današnjim samitom. Na njemu su se čuli brojni argumenti u prilog ovakvom razvoju.

Sada je vreme kada se Kina, Nemačka i Evropska unija nalaze u značajnom raskoraku sa SAD, tako da nije neočekivan manevar njihovog međusobnog približavanja. Ono što bi moglo da bude još značajnije u svemu ovome je dolazeći samit Kina – EU koji će se održati krajem jula i na kom će učestvovati kineski predsednik Si Jinping. Poslednja dva samita okončana su bez zajedničkog saopštenja, jer Brisel nije želeo da se pridruži Kini na svetskoj pozornici, a osudi SAD. Predstojeći samit ima sve šanse da bude drugačiji. Brisel i Berlin očekuju dalje korake u ublažavanju svojih strepnji. Budući da istočnoevropske zemlje već imaju ovu, za sada čvrstu i stabilnu formu saradnje, biće to prilika da ojačaju svoj uticaj u EU, a u tome važnu ulogu imao je ovaj sofijski skup.