Nemci protiv proširenja EU

Zvanična politika Nemačke prema Zapadnom Balkanu svodi se na nekoliko diplomatski formulisanih fraza: da, EU želi da vas primi. Ne, nećete biti zaboravljeni jer imamo hiljadu drugih problema. Ali moraćete prvo da završite reforme, a njih ima još dosta.

Drugim rečima, sve što poslednjih godina ponavljaju kancelarka Angela Merkel, političari gotovo svih stranaka ili recimo izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Dejvid Mekalister, govori da zemlje Zapadnog Balkana imaju svoje probleme koje treba da reše. A da Evropska unija ima svoje. Ta dva kompleksa problema, prema zvaničnom stavu Nemačke, nemaju veze jedan s drugim i mogu da se rešavaju paralelno.

„Da li ćemo imati 30, 32 (države članice) za par godina? Uz postojeću regulativu to nije izvodljivo“, rekao je pred Evropskim parlamentom prošle sedmice Emanuel Makron. Tako je prvi put neko sa tako bitnog mesta povezao dve teme, unutrašnju reformu EU i proširenje na Zapadni Balkan. Istini za volju, u svetlu predstojeće reforme EU izjava Makrona o proširenju nije naišla na poseban odjek u nemačkoj javnosti ili medijima.
– pročitajte još: Strah EU od proširenja

Prema Evrobarometru, velikom ispitivanju javnog mnjenja koje se sprovodi za potrebe Evropske komisije, većina Nemaca nezadovoljna je pravcem u kojem se kreće Evropska unija. U februaru je objavljeno da je razvojem nezadovoljno 51 odsto Nemaca, što je blizu proseka u EU od 49 odsto. Francuzi su nezadovoljni u 52 odsto slučajeva. Očekivano, najmanje poverenja u EU postoji u finansijskom krizom izmučenoj Grčkoj gde je nezadovoljno čak 69 odsto građana.

Većina Nemaca protiv proširenja

Gde je u atmosferi brojnih kriza – od Bregzita, preko finansija do migracija – proširenje EU? Pri tome se iza šifre „proširenja“ krije zapravo isključivo šest država zapadnog Balkana. Put Turske ka EU je odavno na ledu, Island, Norveška i Švajcarska ne žele u EU, zemlje poput Ukrajine ili Moldavije još nisu u planu. Radi se, dakle, samo o Srbiji, Crnoj Gori, Kosovu, Albaniji, BiH i Makedoniji.

Podrška daljem proširenju EU u Nemačkoj blago raste, ali je i dalje na niskom nivou. Jedna anketa od prošle jeseni kaže da je svega 28 odsto Nemaca za proširenje, a 63 odsto protiv. Početkom 2016, na vrhuncu izbegličke krize, odnos je bio još negativniji: 23 odsto za, 71 odsto protiv.

DW se raspitao na ulicama Bona i, nimalo začuđujuće, naišao na građane koji nisu bogzna koliko upoznati sa stanjem na Zapadnom Balkanu. Nešto se načuje o problemima, o iseljavanju, znaju da desetine hiljada ljudi svake godine dođe u Nemačku… Provejava stav koji je u saglasju sa onim što je prošle sedmice rekao Makron: prvo da rešimo sopstvene probleme, vidimo šta ćemo i kako ćemo, pa tek onda proširenje.

Dva koloseka?

Pitanje od milion dolara je da li ta dva procesa mogu da se odvijaju paralelno? „Nije moguće čekati godinama da se (unutar EU) postigne dogovor, pa da posle toga nastavimo s procedurama (pristupnih) pregovora“, rekao je evropski komesar Johanes Han pred Spoljnopolitičkim odborom Evropskog parlamenta. On se, kako je dodao, zalaže za „jaču i širu Uniju“. U prevodu: reforme i proširenje moraju biti dva paralelna koloseka.

Da li, do recimo 2025. koja je u Strategiju EU upisana kao orijentacioni termin za pristupanje Srbije i Crne Gore, EU može da sprovede reforme i bude spremna za proširenje? Han je ranije za DW podsetio da 2025. godina „izgleda daleko, u političkim kategorijama i jeste daleko – tek za sedam godina. Ali to znači zatvaranje pregovora 2023. U principu je ostvarivo, ali je veoma ambiciozno.“

Do tada bi, u idealnom slučaju, i EU rešila svoja unutrašnja previranja. A nemački političari bi – verovatno tek nakon ere Angele Merkel – trebalo da stisnu petlju i kažu građanima da je na redu još jedno proširenje. Dočekaće ih tada, nema sumnje, naslovi poput onog u tabloidu Bild koji se pre zvaničnog prijema Hrvatske, a povodom finansijske pomoći Grčkoj, zapitao: „Da li ćemo ovde protraćiti nove milijarde?“