Prošlo je sto godina od završetka Prvog svetskog rata, a stogodišnjica je obeležena uz veliku pompu u Australiji, Kanadi, Francuskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu.
Nemačka je poslala visoke zvaničnike u Francusku da obeleže taj događaj, ponovo potvrđujući pomirenje između dve zemlje. Ali činjenica da do pomirenja Francuske i Nemačke nije došlo dok Evropa nije propatila zbog još jednog razarajućeg rata ukazuje koliko mir može da bude krhak, naročito kada su politički lideri uskogrudi kao što često jeste slučaj.
Kristofer Klark, istoričar s Kembridža, prikladno je naslovio svoju knjigu iz 2012. o korenima Prvog svetskog rata „Mesečari“. Kombinacijom dobrovoljnog slepila, apsolutne prepotentnosti i snažne tvrdoglavosti evropski lideri su podvrgli svoje zemlje sukobu koji je uništio čitavu jednu generaciju.
Do vremena kada je Prvi svetski rat izbio, trebalo je da bude jasno da je industrijalizacija i revolucija u saobraćaju preobrazila način ratovanja. U Krimskom ratu od 1853. do 1856. je bilo preko milion žrtava; Američki građanski rat od 1861. do 1865. rezultirao je smrću više od 600.000 ljudi.
Uprkos tome, evropski lideri su se držali tvrdnje Karla fon Klauzevica da je „rat nastavak politike drugim sredstvima“. Tako se politika nastavljala u formi rata, rezultirajući sa dvadeset miliona vojnih i civilnih žrtava.
To nije bilo dovoljno za buđenje „Mesečara“. Godinama nakon primirja evropski lideri nisu mogli da prevaziđu podele koje je otkrio Prvi svetski rat, pri čemu su tenzije između Francuza i Nemaca bile posebno destabilišuće.
Taj propust se odražavao u samom primirju, što je Nemačkoj nametnulo preterano stroge zahteve, uključujući milijarde dolara odštete, što je dospelo na naplatu u vreme kada se zemlja suočavala s dubokom ekonomskom krizom. U međuvremenu, međunarodni nadzor je bio previše slab, pri čemu je Liga naroda uglavnom ostala nema usred opasnih događaja, kao što je remilitarizacija Rajnske oblasti koju je sproveo Adolf Hitler. Odbacivanje Lige naroda 1919. u Senatu SAD i samim tim principa internacionalizma i multilateralizma koje je promovisao Vudro Vilson, svakako nije pomoglo.
Od još većeg suštinskog značaja jeste to što je Drugi svetski rat izbio zato što je bilo omogućeno da se nacionalizam produbljuje. Francuski premijer Žorž Klemanso je lično i dalje bio izuzetno nacionalistički orijentisan sa snažnim antinemačkim sentimentom. Iako se ponašanjem poput Klemansoovog možda može dobiti rat (naročito ako se pojavi neka sila kao što su SAD da pruži pomoć), to ne donosi mir; žestoki nacionalizam prirodno vodi u konflikt.
Ipak, današnji glavni svetski lider, predsednik SAD Donald Tramp se u velikoj meri ponaša kao Klemanso. To ima ozbiljne implikacije ne samo za SAD, već i Evropu. Francuski predsednik Emanuel Makron se drži vilsonovskih principa koje Tramp odbacuje. Ali, kako je pokazao period između dva rata, ako glavne principe ne prihvate svi, institucije koje oni podupiru ne mogu se održati.
Drugim svetskim ratom je postignuto ono što se čak Velikim ratom nije moglo – njime je okončana era evropske dominacije. Iako je Evropa rasla i prosperirala od 1945, ona nije povratila status globalnog rukovodstva koje su njene velike zemlje imale. Zbog toga je današnja Evropska unija ostavljena na milost i nemilost SAD koje su odbacile multilateralizam i prigrlile nacionalizam.
Naravno, mnoštvo rizika s kojima se Evropa suočava se nalazi u okvirima njenih granica. U Francuskoj mnogi odbacuju upozorenja koje upućuje Makron – ili, konkretnije, koje upućuju istorijske čitanke – pošto pružaju otpor naporima predsednika da preuzme na sebe odgovornost za multilateralizam.
Rizik današnjice je da će generacije koje ne poznaju rat reprodukovati lanac događaja koji njemu vodi. To se može videti na primeru protesta „žutih košulja“ u Francuskoj protiv poreza na gorivo radi zaštite životne sredine. Namera je šira kritika Makrona, koga krive za slabljenje kupovne moći.
Učesnici protesta verovatno misle da oni deluju u duhu Francuske revolucije, u duhu koji Francuzi periodično oživljavaju u politici. Ali oni zapravo vraćaju tridesete prošlog veka protestima desničarskih pokreta i milicijama.
To ne znači da francuski građani, a naročito mladi ljudi, nemaju zbog čega da se žale. Stopa nezaposlenosti je i dalje isuviše dugo previsoka i dok je Francuska uglavnom izbegla naglo produbljivanje jaza u prihodima kakvo se viđa u drugim zemljama, kao što su SAD, sistematske nejednakosti se šire.
Ali činjenica je da je emocionalno odbacivanje bilo koje osobe ili institucije, koje je samo neznatno u vezi sa uspostavljenim „elitama“, uključujući mejnstrim političke partije i sindikate, zgodno za eksploatisanje među populističkim demagozima. A istorija ne može biti jasnija u vezi s rizicima koji nastaju kada takvi demagozi obezbede vlast.
Svet se znatno promenio u poslednjih sto godina. Naše ekonomije su mnogo više isprepletane nego ikada ranije, a puki opseg destrukcije koju bi moglo da izazove današnje naoružanje možda poziva na neki privid uzdržanosti.
Ali, kako Trampovo nepredvidljivo predsednikovanje, koje uključuje njegovo osporavanje dugogodišnjih savezništava i nepromišljeno nuklearno poziranje upadljivo prikazuje, strukture koje smo stvorili za očuvanje mira su daleko od efikasnih. Budući da stanovnici zemalja širom Zapada prigrljuju nacionalističke i populističke ideje, ponovo smo na ivici ambisa.
Autor je viši savetnik na Institutu Montenj u Parizu
Copyright: Project Syndicate, 2018.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
