Nepoznato novo stanovništvo Hrvatske

Istovremeno se beleže konstantni pad nataliteta i nedostatak radne snage. O tome zašto nema političke volje da se stranci integrišu piše Dojče vele.

Demografska slika Hrvatske sve je turobnija, potvrdili su najnoviji izveštaji o kretanju broja stanovnika. Prošle godine, nijedna hrvatska županija nije imala više rođenih od umrlih, a samo četiri manja grada mogla da se pohvale drugačijim rezultatima.

Pritom je čak sedam županija zabeležilo najmanje dvostruko veći broj umrlih nego rođenih. U skladu s tim su i reakcije u javnosti, i stručnoj i onoj široj – a da još niko nije uzeo u obzir jedan sasvim drugačiji trend: pored izbeglica s drugih kontinenata, u Hrvatsku dolazi sve veći broj radnika iz Azije, npr. iz Nepala ili s Filipina.

Na tržištu rada Hrvatske danas ima više od 150.000 aktivnih useljenika, od čega je veliki deo upravo tog porekla. Jasno je da baš ti ljudi u perspektivi menjaju demografsku sliku Hrvatske, ali to očigledno malo koga interesuje.

Veoma retko se javno komentarišu njihovi životni i radni uslovi ili šanse za ostanak, za dolazak njihovih porodica, i na kraju, njihova opštedruštvena pozicija. Oni sami, u retkim medijskim prilikama, načelno izražavaju želju za trajnim ostankom.

Nepripremljenost države na strateška rešenja sigurno će se s naplatom vraćati kad prođe izvesno vreme, a ta populacija značajno poraste. Drago Župarić-Iljić s Filozofskog fakulteta u Zagrebu ukazuje da je najveći problem demografskih strategija u Hrvatskoj loša implementacija mera za sistematsku i održivu revitalizaciju.

Vlažni snovi političkih elita

Taj sociolog i analitičar s posebnim fokusom na migracije i izbeglice, uočava da nema proaktivne vizije razvoja hrvatskog prostora i stanovništva koja bi uključivala trajno useljavanje i naturalizaciju stranaca iz vanevropskih područja.

„Takođe, nije uočljiva ni politička volja da se u tome iole sagleda potencijal demografskog oporavka i ekonomskog napretka, nego se zbog svih naših iseljenih sugrađana, i u skladu s potrebama na ispražnjenom hrvatskom tržištu rada, dozvoljava stihijska imigracija preko posredničkih agencija, često s izrabljivačkim praksama i prekarnim uslovima rada.“

U tom kontekstu se, prema mišljenju Župarić-Iljića, kao teško ostvarljiv cilj čine i dve osnovne potrebe stranih radnika: najpre to da u perspektivi mogu da računaju na odobrenje stalnog boravka, a zatim i na dovođenje porodice: „Time su i šanse za stvarnu integraciju limitirane i vrlo verovatno doprinose daljim sekundarnim kretanjima strane radne snage iz Hrvatske ka Zapadnoj Evropi. ’Vlažni snovi’ političkih elita o etničkoj monolitnosti nacije koja bi trebala da se realizuje kroz povratnike iz dijaspore, učestalo se pokazuju kao promašeni i neostvarljivi, isto kao i mit o konkurentnosti Hrvatske u očima digitalnih nomada.“

Isto važi i za priželjkivani dolazak i ostanak u Hrvatskoj većeg broja Ukrajinaca koji su sličniji dominantnoj jezičko-kulturnoj matrici.

„Nažalost, i ubuduće se može očekivati ista nebriga o krucijalnom pitanju za ovo društvo: kako da opcija ostanka postane primaran izbor i rešenje za mnoge koji ovde samo žele da pošteno rade, žive i odgajaju decu, ali se zbog nesposobne i loše državne uprave, korupcije i kriminala, osećaju zarobljeni i kao stranci u sopstvenoj zemlji“, kaže taj sociolog vrativši se tako na pitanje samih građana Hrvatske kojih je više stotina hiljada napustilo svoju zemlju u poslednjih desetak godina.

Ambivalentni ciljevi integracije

U razgovoru s politikološkinjom Vedranom Baričević podsećamo se da je Hrvatska do pre samo nekoliko godina imala veoma restriktivne politike rada za ljude koji nisu njeni državljane.

Radnici su pre svega dolazili iz regiona, odnosno iz zemalja nastalih na području bivše Jugoslavije, ali to danas više ne može da zadovolji potrebe tržišta rada u Hrvatskoj.

Baričević se slaže s konstatacijom da za sada nema naznaka da se na nivou politike ili društva razmišlja o dugoročnijim pitanjima kao što je integracija tih ljudi. Ujedno je reč o procesu kakav je već viđen u raznim državama (severo)zapada Evropske unije.

„Nije isključeno ni to da će u Hrvatskoj njihova integracija da ostane rak-rana kao što se to pokazalo u nekim segmentima, recimo u oblasti politike azila. Uz to, države mogu da imaju i motivaciju da radnike zadrže u poziciji zavisnosti i socijalne izolacije. Naime, niskokvalifikovana radna snaga redovno se traži za one poslove koje domaće stanovništvo ne želi“, kaže politikološkinjom sa zagrebačkog Fakulteta političkih nauka, ukazujući pritom na zakonsku normu EU o priznavanja većih prava stranim radnicima.

Prema njima, nakon pet godina morao bi da im bude omogućen trajni boravak i dalja integracija, ali ta dozvola podrazumeva i slobodu traženja posla, menjanja poslodavca, kao i slobodu kretanja, posebno na prostoru EU.

„Zato se politike integracije“, kaže Baričević, „često rukovode prilično ambivalentnim ciljevima: od useljenika se traži socijalna integracija ili čak asimilacija, ali se oni često i dugo zadržavaju u poziciji socijalne izolacije i pravne nesigurnosti, kako bi se zadovoljile potrebe tržišta rada.“

Moguće atraktivnije politike useljavanja

„Ono što je svakako jasno jeste da bez odlučnih politika integracije koje podrazumevaju i pitanje jezika, obrazovanja, spajanja porodice i sličnog, nije moguće govoriti o stvaranju stabilnih uslova života za ljude koji dolaze. Ipak je to politička odluka. Postoji čitav niz dobrih praksi koje mogu usvojiti, ali da bi se o tome uopšte razmišljalo, potrebno je integraciju postaviti kao dugoročni cilj“, zaključuje Vedranom Baričević, ukazujući na mogućnost da pritisak tržišta i nedostatka radne snage primoraju Hrvatsku na atraktivnije politike useljavanja.

To su, međutim, za sada samo pretpostavke i projekcije koje se baziraju na iskustvu drugih sredina, a sigurno je da ne bi bilo zgoreg imati u vidu i istoriju iseljavanja građana Hrvatske „trbuhom za kruhom“.

Mnogi od njih otišli su bez jasnog plana osim rada i zarade, ali je veliki deo potom trajno ostao u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Švedskoj. Današnji useljenici u Hrvatsku često isto to žele za sebe i svoju porodicu, samo što ih niko o tome ništa zvanično ne pita, niti o tome vodi računa.

Vedrana Baričević na kraju kaže da bi u boljem profilisanju javnih politika za tu problematiku mogla da pomogne i javnost, tj. društvo svojim pritiskom na državu. Prilike se menjaju takoreći preko noći i uskoro će odnose biti moguće ispravno usmeravati samo uz mnogo više napora, nego što je to potrebno sada.