Neprijatan rođendan

Kada je razoreni svet iznova počeo da se gradi nakon Drugog svetskog rata, zadatak UNHCR je bio da nađe dom izbeglicama u Evropi. Osnovan 14. decembra 1950, njegov mandat je bio vremenski organičen i izričito apolitičan, kao da je njegovo postojanje bilo podsetnik na patnje koje bi bilo najbolje počistiti zajedno sa ruševinama.

No, menjanje međunarodnog poretka dovelo je do novih sukoba, a time i više izbeglica – 200.000 Mađara izbeglo je u Austriju 1956. kada su njihov ustanak pregazile sovjetske snage. Naredne godine Tunis se obratio UNHCR za pomoć kada su desetine hiljada ljudi prešle granicu u potrazi za bezbednošću zbog rata za nezavisnost u susednom Alžiru.

Misija je nastavila da se širi. Postkolonijalno doba praćeno je borbama za oslobođenje, a zatim borbama za vlast. Milioni civila našli su se pogođeni ovim prevratima. Godinom za godinu, s jednog kontinenta na drugi, UNHCR je dobijao pozive da pomogne sve većem broju ljudi prisiljenih na beg – od Centralne Amerike preko potsaharske Afrike do Vijetnama i Kambodže.

Prošle godine obeležene su četiri decenije raseljavanja iz Avganistana. Iduće godine će biti deset godina od početka sukoba u Siriji. I tako dalje – niz neželjenih godišnjica, uz nove sukobe koji izbijaju ili se ponovo razbuktavaju, dok uticaj starih još nije ni izbledeo. U proteklih sedam decenija, svet koji se zakleo da će zakoračiti u doba mira pokazao se veoma sposobnim da započne sukobe, ali ne i tako vešt da ih reši.

Usled toga, UNHCR je svaki put pozvan da učini sve što je njegovoj moći da zaštiti ugrožene ljude proterane iz svojih domova. To je često zahtevalo kompromis. Obično se ne nalazimo „za stolom“ kada se odlučuje o sudbinama nacija i naroda. Ali smo sasvim sigurno na terenu i pomažemo ljudima primoranim da beže kada ti sukobi ostanu nerešeni. Naša apolitičnost je upisana u naš statut. Ipak, obzirom da smo prisutni u mnogim krizama i odgovaramo na mnoge hitne situacije, naš rad često zahteva složene diplomatske veštine, teške odluke i nemoguće izbore dok pokušavamo da dopremo do sve većeg broja ugroženih sa količinom sredstava koja jednostavno ne zadovoljava potrebe.

Kolege iz UNHCR – nekadašnje i sadašnje – veoma se ponose promenama kojima su doprinele, živote koje su zaštitile, promenile i spasile. Ponose se što se uspešno hvataju u koštac sa novim izazovima kao što su uticaj klimatskih promena ili, od nedavno, pandemija koronavirusa – faktori koji umnogostručuju postojeće velike probleme uzrokovane raseljavanjem stanovništva.

Jednako, želeli bi da ne moraju da se suočavaju sa takvim problemima. Kad bi se zaraćene strane dogovorile da okončaju neprijateljstva, kad bi se raseljeni mogli bezbedno vratiti kućama, kad bi vlade podelile odgovornosti vezane za preseljenje, kad bi države ispunjavale svoje međunarodne obaveze u domenu azila i poštovale princip zabrane proterivanja – da ne šalju one koji su pobegli spasavajući sopstvene živote u zemlje iz kojih su pobegli – tada bi mi u UNHCR imali mnogo manje briga.

I da, mnogo smo puta apelovali da se to dogodi.

Bio sam član kriznog tima UNHCR-a 1994. godine u tadašnjem Zairu, sadašnjoj Demokratskoj Republici Kongo. U roku od četiri dana, milion ljudi je prešlo granicu Ruande da bi pobeglo od masakra, da bi se našlo usred epidemije kolere koja je pokosila desetine hiljada ljudi. Moje kolege koje su se obavezale da će štititi ljude, umesto toga kopale su grobove. Možete misliti o životima koje ste spasili, o momentu u budućnosti kada se očaj izbeglice pretvori u nadu upravo zahvaljujući vašim naporima. Ali nikada ne prestajete da mislite o životima koje niste uspeli da spasete.

Pre bezmalo godinu dana, ukupan broj izbeglica, interno raseljenih, tražilaca azila i apatrida dostigao je jedan posto svetske populacije. Pitam se koji procenat bismo smatrali neprihvatljivim – dva odsto, pet odsto ili više? Koliko bi ljudi trebalo da bude žrtva gubitaka i poniženja raseljavanja pre nego što politički lideri počnu da sarađuju da bi otklonili uzroke raseljavanja?

Prema tome, na 70. rođendan UNHCR-a upućujem međunarodnoj zajednici izazov: učinite moj posao nepotrebnim. Neka vaš cilj bude da izgradite svet u kome zaista neće biti potrebe za agencijom UN-a za izbeglice jer niko neće biti primoran da beži. Nemojte me pogrešno shvatiti: kako stvari stoje, naš rad je od ključnog značaja – ali paradoks leži u tome da mi ne bi trebalo da postojimo. Ukoliko budemo dočekali još mnogo rođendana, jedini zaključak će biti da je međunarodna zajednica neuspešna.

No, ako bi faktori koji dovode do masovnog raseljavanja bili rešeni u samo šest zemalja, milioni izbeglica bi se mogli vratiti kućama, jednako kao i mnogi milioni interno raseljenih lica. To bi bio odličan početak – nešto što bismo svi zaista mogli da slavimo.

* Autor je visoki komesar UN za izbeglice