Neprirodni ceh uragana

Uragani su ubili blizu 300 ljudi u regionu ove sezone, a šteta je do sada procenjena na 224 milijarde dolara. Na skali koja meri akumuliranu ciklonsku energiju uragana ove sezone su po prvi put zabeležene tri oluje jačine preko 40 stepeni. Srećom, jedna od te tri, uragan Hoze, ostala je uglavnom na moru, gde je izazvala malo štete: ali uragani Irma i Marija su izazvali velika razaranja na Karibima, uključujući i Portoriko. Irma je imala akumuliranu ciklonsku energiju od 66,6 stepeni, što je treća po veličini ikad zabeležena.

Uragan Harvi je imao manju snagu, ali je doneo nezapamćene kiše i poplave u Hjuston i druge delove Teksasa i Luizijane. Harvi je možda najskuplja oluja u istoriji Sjedinjenih Država, pošto je čak premašio i troškove obnove NJu Orleansa posle uragana Katarina 2005. Podaci o broju zaposlenih pokazuju da su SAD izgubile 33.000 poslova u septembru, što analitičari pripisuju uraganima. Tada, kada je delovalo da se vetrovi smiruju, uragan Nejt je uzrokovao najmanje 24 smrti u Kostariki, Nikaragvi i Hondurasu, pre nego što se zaputio ka SAD.

Harvi, Irma i Marija su bile izuzetno snažne oluje. Ali broj izgubljenih života i razmere štete reflektuju ljudsko ponašanje. Ozloglašeni „laissez-faire“ pristup koji je Hjuston imao u planiranju izgradnje dozvoljavao je pravljenje kuća u ravnicama koje su sklone poplavama. Između 1996. i 2010, prema izveštaju Hjuston kronikla, region je izgubio 54.000 jutara močvara, koje su mogle da apsorbuju velike količine padavina. Kapaciteti za isušivanje od jakih kiša nisu mogli da održe korak sa širenjem asfaltiranih područja. Da su gradovi imali dalekovidije kontrole planiranja, bilo bi manje izgubljenih života.

Planiranje unapred može da uštedi ogromne sume novca. Prema rezultatima jednog nezavisnog istraživanja za federalnu agenciju za upravljanje vanrednim situacijama SAD, svaki dolar uložen u preventivne mere za ublažavanje katastrofe bi poreskim obveznicima uštedeo 3,65 dolara u proseku, a društvu bi sačuvao još dodatna četiri dolara. Odnos troškova i koristi bi bio još povoljniji u zemljama u razvoju. U Bangladešu, gde milioni ljudi žive na plodnim ali poplavama sklonim ušćima reka, neprofitna organizacija „Islamic Relief“ je došla do zaključka da bi izdizanje zemljišta na kojem ljudi žive moglo da obezbedi dugoročnu zaštitu od poplava po ceni od 525 dolara po porodici. U suprotnom, najverovatnije je da bi te porodice izgubile sve što imaju u ogromnim poplavama i tada bi im bilo potrebno 525 dolara hitne pomoći za svaki mesec. U Bangladešu je mnogo života sačuvano tako što su izgrađena skloništa od oluje i što su obezbeđena blagovremena obaveštenja o dolasku nevremena.

Uprkos tome što postoje dokazi da je blagovremena akcija da se ublaži šteta koju oluje nanose isplativa, mnogo više novca se troši na pomoć i rekonstrukcije posle katastrofe nego na predupređenje, što je naročito slučaj u siromašnim zemljama. To je razumljivo, s obzirom na to da čak i u dobrim vremenima siromašni nemaju od čega da uštede. Ali trebalo bi da bude lakše promeniti ravnotežu potrošnje kada su u pitanju organizacije za humanitarnu pomoć. Izveštaji UN i Svetske banke pokazuju da su od 2000. do 2008. vlade bogatih zemalja 20 odsto svih troškova za humanitarnu pomoć namenjivale uklanjanju posledica katastrofe, a manje od jedan odsto na sprečavanje.

Dva elementa ljudske psihologije doprinose našem iracionalnom zanemarivanju preventivnih mera. Nismo dobri u pridavanju dovoljno velikog značaja događajima niskog rizika, ma koliko katastrofalni oni mogli da se pokažu, i mnogo smo više zabrinuti za spasavanje ljudi koji mogu da se identifikuju nego za spasavanje života kada ne znamo čiji će biti spaseni.

Prvi nedostatak se vidi i u potrebi za zakonom koji će osigurati da ljudi u automobilima vezuju pojaseve, iako će svaki racionalan proračun troškova pokazati da je to razuman izbor. Drugi se ogleda u našoj spremnosti da potrošimo skoro neograničene sume novca da spasimo zarobljene rudare, i u našem opiranju da platimo za više bezbednosne standarde koji bi sačuvali više života po manjoj ceni. Mi saosećamo sa zarobljenim rudarima, ali ne možemo da se identifikujemo sa ljudima čiji će životi biti spaseni zahvaljujući strožim merama bezbednosti. Ali za svaki „statistički život“ koji je sačuvan će se ispostaviti da je život jedne osobe koja može da se identifikuje.

Na kraju, šta je sa samim olujama? Mi o uraganima razmišljamo kao o prirodnim i neizbežnim događajima, tako da sve što možemo da učinimo jeste da umanjimo gubitke života i štetu koju oni nanesu. Ali ipak, naučnici nas već decenijama upozoravaju da kontinuirana emisija gasova koji izazivaju efekat staklene bašte deluje na to da se naša planeta zagreva. Iako je nemoguće neku konkretnu oluju pripisati klimatskim promenama, znamo da se tropske oluje pojačavaju kada se formiraju iznad toplijih voda. Zbog toga su naučnici koji se bave klimom predvideli da će uragani biti sve češći i snažniji.

Sezona uragana na Atlantiku 2017. je dokaz koji ide u prilog takvom predviđanju. Troškovi sanacije štete moraju da se uzmu u obzir pri raspravi o koristima prelaženja na obnovljive izvore energije i smanjenje emisije metana iz mesne industrije. Pitanje koje se sada nameće nije da li možemo da priuštimo sebi da pređemo na obnovljive izvore energije i na hranu koja je manje štetna po životnu sredinu, nego da li možemo da dozvolimo sebi da nastavimo da živimo na planeti koja se zagreva, sa svim posledicama koje to nosi.

Autor je profesor bioetike na univerzitetu Prinston, počasni profesor na univerzitetu u Melburnu i osnivač organizacije „The Life You Can Save“

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org