Nesigurno nasleđe samita u Singapuru

„Sada svi mogu da se osećaju mnogo bezbednije nego onog dana kada sam stupio na dužnost“, napisao je Tramp na Tviteru. „Više ne postoji nuklearna pretnja od Severne Koreje“, rekao je on kasnije novinarima i dodao: „rešio sam taj problem“.

Postoji samo jedna začkoljica: to što Tramp tvrdi nije istina. Nuklearna pretnja koju predstavlja Severna Koreja ostala je neumanjena. Zajedničko saopštenje koje su izdala dvojica lidera bilo je onoliko kratko – samo 391 reč – koliko i nejasno. U saopštenju se govorilo mnogo više o nastojanjima nego o postignućima. Severna Koreja se obavezala samo da će „raditi na potpunoj denuklearizaciji Korejskog poluostrva“. Nedostaje bilo kakva definicija toga šta denuklearizacija podrazumeva, kao i vremenski rok za njenu primenu, ili upućivanje na to kako će takva akcija biti verifikovana.

Druga pitanja u vezi s nuklearnim naoružanjem, uključujući i balističke projektile, nisu ni pomenuta. S te strane, bar, sporazum sa Severnom Korejom može neslavno da se poredi sa iranskim nuklearnim sporazumom koji je Tramp zagovarao, a zatim ga se odrekao mesec dana pred sastanak sa Kimom.

To ne znači da singapurski samit nije imao nikakvu vrednost. Bar za sada, bilateralni odnosi su bolji nego što su bili pre godinu dana, kada je Severna Koreja sprovodila nuklearna i raketna testiranja, a posmatrači (uključujući i mene) bili zauzeti proračunavanjem šansi da li će dve zemlje pokrenuti rat umesto da sklope mir. A, u perspektivi, u principu postoji mogućnost da će SAD i Severna Koreja biti sposobne da postignu dogovor oko mnogih važnih pitanja i detalja koji su izostavljeni u saopštenju iz Singapura.

Ali pretvaranje ove mogućnosti u realnost će biti izuzetno teško. Postoje mnogi razlozi koji navode na sumnju da će se Severna Koreja ikada odreći naoružanja koje, više nego išta drugo, objašnjava voljnost Amerike da ovu zemlju uzima za ozbiljno i da je tretira kao približno jednaku. Osim toga, iskustvo Ukrajine, zemlje koja se odrekla svog nuklearnog naoružanja samo da bi videla da svet ne čini ništa povodom toga što je Rusija anektirala Krim, teško da Kim Džong Unu pruža razlog da prati taj primer. Skoro isto to bi se moglo reći i za Libiju, s obzirom na sudbinu pukovnika Moamera el Gadafija.

Takođe, postoji dobar razlog za sumnju da će Severna Koreja, koja je verovatno najzatvorenija i najtajanstvenija zemlja na svetu, ikada dozvoliti takav vid invazivnih međunarodnih inspekcija koje bi bile neophodne da bi se potvrdilo da je ispunila svoje obaveze.

Čini se da Tramp misli da se na Kima ne može uticati samo pretnjama i pritiskom, već i ulagivanjem i obećanjima. Bela kuća je objavila četvorominutni video snimak u kojem je Kim prikazan kao neko ko bi mogao da bude velika istorijska ličnost samo ako bi se iz osnova promenio. Ovaj snimak je takođe pokušao da prikaže kakvu bi Severna Koreja ekonomsku korist mogla da ima ukoliko pristane na zahteve SAD. Predsednik (Tramp) je govorio čak i o potencijalu Severne Koreje da postane mesto za razvoj nekretnina i turizma.

Ono što Trampu izgleda nije palo na pamet je da takva budućnost može da nosi više opasnosti nego obećanje nekome čija je porodica tokom tri generacije vladala čeličnim stiskom. Otvaranje Severne Koreje za zapadne biznismene bi moglo vrlo brzo da dovede do prodora zapadnih ideja u zemlju. A nakon toga bi zasigurno usledili narodni nemiri.

Tramp naglašava važnost ličnih odnosa, i tvrdi da je takav odnos sa Kimom izgradio za nekoliko sati. Više puta je govorio o poverenju koje ima u lidera za kojeg je dokazano da je ubijao one (uključujući svog ujaka i brata) koje je smatrao za neprijatelje. Sve ovo preokrenulo je moto Ronalda Regana „veruj, ali proveri“ naglavačke, u nešto poput „nemoj proveravati, ali veruj“.

Zapravo, neke od Trampovih izjava posle samita su oslabile izglede za postizanje njegovih ciljeva. To što je samit nazvao velikim uspehom koji je rešio nuklearni problem će otežati zadržavanje međunarodne podrške sankcijama koje su i dalje neophodne. Takođe, Tramp sebi nije učinio uslugu time što je jednostrano objavio da SAD više neće učestvovati u onome što je nazvao „provokativnim“ ratnim igrama, koje su poznate kao vojne vežbe koje bi trebalo da osiguraju spremnost i budu sredstvo zastrašivanja. Tim potezom ne samo da je uznemirio nekoliko američkih saveznika, nego je i odustao od onoga za šta je mogao da traži nešto zauzvrat od Severne Koreje.

Opasnost, naravno, leži u tome da naredni pregovori neće uspeti, zbog svega toga, da dovedu do potpune i proverljive denuklearizacije Severne Koreje, za šta SAD tvrde da se mora dogoditi uskoro. Tramp bi tada verovatno optužio Kima da je izneverio njegovo poverenje.

U tom slučaju, SAD bi imale tri opcije. Mogle bi da prihvate nepotpunu denuklearizaciju, što je ishod za koji Tramp i njegovi glavni pomoćnici tvrde da ne bi prihvatili. Mogle bi da nametnu još oštrije sankcije, što Kina i Rusija verovatno ne bi podržale. Ili bi mogle ponovo da upotrebe pretnju vojnom silom, čemu bi se Severna Koreja naročito suprotstavila.

Ali ako Tramp zaključi da diplomatija nije urodila plodom, mogao bi ipak da se opredeli za vojnu akciju, što je smer za koji se Džon Bolton zalagao nedugo pre nego što je postao savetnik za nacionalnu bezbednost. Teško da bi to bila zaostavština kojoj se Tramp nadao, ali to je mnogo više verovatno nego što bi nas njegovi optimistični tvitovi naveli da poverujemo.

Autor je predsednik Saveta za spoljne odnose

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org