Nesrećni rođendan Ujedinjenih nacija

Ali ova godina je sve samo nije normalna. Okupljanja neće biti zbog kovida 19, a čak i kada bi ih bilo, malo bi bilo osnova za slavlje.

UN su daleko od ostvarenja svojih ciljeva da „očuvaju međunarodni mir i bezbednost“, „uspostave prijateljske odnose između nacija“ i „postignu međunarodnu saradnju u rešavanju međunarodnih problema“.

Pandemija pomaže da se ilustruje zašto je to tako. Savet bezbednosti UN, najvažnija komponenta sistema UN, učinio je sebe uglavnom nebitnim.

Kina je blokirala svaku značajnu ulogu izvršnog tela UN da ne bi bila kritikovana za svoje početno loše rukovođenje pandemijom i da ne bi bila smatrana odgovornom za posledice.

U međuvremenu, Svetska zdravstvena organizacija je u početku uvažavala mišljenje Kine i dodatno je oslabljena odlukom SAD da se povuku iz njenih okvira. Rezultat je taj što velike sile dobijaju UN kakve žele, a ne onakve kakve su potrebne svetu.

Ništa od ovoga nije novo. Tokom četiri decenije Hladnog rata UN su postale poprište rivalstva SAD i SSSR.

Činjenica da Hladni rat nije postao vreo (kao što je ranije tokom dvadesetog veka dva puta postalo nadmetanje velikih sila) manje je bila rezultat onoga što se dogodilo u UN nego nukleranog odvraćanja i ravnoteže moći koji su iznudili značajan oprez u ponašanju SAD i SSSR.

Tokom glavne prilike kada su UN intervenisale da bi se očuvao međunarodni mir – obavezivanje međunarodnih snaga da preinače severnokorejsku agresiju protiv Južne Kore – to su mogle da urade samo zato što je to bojkotovao Sovjetski Savez.

Bilo je široko rasprostranjenih nada da UN mogu da imaju veću ulogu nakon Hladnog rata. Ispostavilo se da su optimisti imali pravo 1990. kada su se zemlje širom sveta udružile preko UN da bi se suprotstavile i na kraju preinačile osvajanje Sadama Huseina Kuvajta.

Avaj, ispostavilo se da je Zalivski rat bio izuzetak. Samo što se okončao Hladni rat i odnosi SAD i Kine i Sovjetskog Saveza su bili relativno dobri. Malo je bilo ljubavi za iračkog diktatora, čija je agresija prekršila osnovnu međunarodnu normu prema kojoj se granice ne smeju menjati silom.

Cilj koalicije koja je imala blagoslov UN, koju su predvodile SAD bio je ograničen i konzervativan – istisnuti iračke snage i povratiti status kvo u Kuvajtu, ne promeniti režim u Iraku.

Takvi uslovi ne bi mogli ponovo da se lako stvore. Odnosi velikih sila su se znatno pogoršali, a UN su sve više gubile na značaju.

Rusija (koja je nasledila mesto SSSR u Savetu bezbednosti) sprečila je jedinstveno delovanje za sprečavanje krvoprolića na Balkanu. Nedostatak međunarodne podrške je motivisao administraciju predsednika DŽordža Buša da zaobiđe UN kada je ulazila u rat sa Irakom 2003.

Protivljenje Rusije je predupredilo svako delovanje UN kada je Rusija nelegalno aneksirala Krim 2014.

UN takođe nisu uspele da spreče genocid u Ruandi 1994. Deceniju kasnije je Generalna skupština, koja je obećala da nikada neće dopustiti da se to ponovi, obznanila da svet ima „Odgovornost da štiti“ ili interveniše kada vlada ne može ili neće da zaštiti svoje građane od nasilja ogromnih razmera.

Ta doktrina je gotovo bila ignorisana. Svet je sedeo skrštenih ruku usred užasnih sukoba zbog kojih je u Siriji i Jemenu živote izgubilo na stotine hiljade civila.

Jedan primer pozivanja na ovu doktrinu je bio 2011. u Libiji i tada je diskreditovana jer je koalicija pod rukovodstvom NATO koja je delovala u njeno ime otišla dalje od onoga što je doktrinom zahtevano tako što je smenila postojeću vladu, a onda nije uložila dodatne napore, ostavljajući vakuum moći koji i dalje muči zemlju.

Ovo ne znači da su UN bez vrednosti. One pružaju korisnu platformu za pregovore vlada, bilo da se spreči ili smiri kriza. Agencije UN promovišu ekonomski i socijalni razvoj i omogućavaju aranžmane u rasponu od telekomunikacija do nadzora nuklearnih objekata. Mirovne misije pomažu da se održi red u mnogim zemljama.

Ali sve ukupno gledano, UN su razočarale, zahvaljujući rivalitetima velikih sila i nevoljnosti država-članica da ustupe slobodu delovanja. Ne pomažu ni manjkavosti organizacije – „sistem nagrađivanja sledbenika“ u kojem je mnogo ljudi na važnim pozicijama ne zbog kompetentnosti nego iz drugih razloga, manjak odgovornosti i licemerje (kao kada zemlje koje ignorišu ljudska prava imaju mesto u telu UN koje treba da ih podrži).

Značajna reforma UN nije realna opcija, pošto potencijalne promene, kao što je promena kompozicije Saveta bezbednosti tako da odražava distribuciju moći u današnjem svetu, bi favorizovale neke zemlje, a druge bi unazađivale. Nije čudo što oni koji su u poziciji da gube mogu da blokiraju svaku takvu promenu, što i rade.

U međuvremenu, Generalnoj skupštini, „najdemokratičnijoj“ i najreprezentativnijoj od svih struktura UN, fali autoritet i prikazuje se bez kapaciteta utoliko što svaka zemlja ima jedan glas, bez obzira na njenu veličinu, broj stanovnika, bogatstvo ili vojnu moć.

Ono što ovo čini krizom jeste to što je potreba za međunarodnom saradnjom ogromna. Mi se ne suočavamo samo sa obnovom rivalstva velikih sila već i s višestrukim globalnim izazovima, od pandemija i klimatskih promena do širenja nuklearnog oružja i terorizma, za šta nema unilateralnih odgovora.

Dobre vesti su to što zemlje mogu da stvore alternative – kao što je G7 i G20 – kada UN omanu. Mogu da se naprave koalicije relevantnih, voljnih i sposobnih koje bi se bavile određenim regionalnim i globalnim izazovima.

Vidimo verzije toga u trgovinskoj politici i kontroli naoružanja, a itekako ih može biti i u domenu delovanja protiv klimatskih promena i uspostavljanja normi za ponašanje u sajberprostoru. Argument za multilateralizam i globalno rukovodstvo je jači nego ikada. Ali, i u dobru i u zlu, do toga će morati da dođe uglavnom van okvira UN.

Autor je predsednik američkog Saveta za spoljne odnose. Napisao je knjigu „Svet: Kratak uvod“.

Copyright: Project Syndicate, 2020.

www.project-syndicate.org