„Iza Trampove pobede krije se hladna realnost“: Gardijan o tome kako liberali nemaju odgovore za moderno doba u krizi

To upravljanje je često putem grubog ugnjetavanja, ali uglavnom kroz obezbeđivanje saglasnosti ubeđivanjem dovoljno ljudi da će stvari postati zaista sjajne. Autoritarne demokratije prepoznaju bes, raspiruju ga, a zatim ga flaširaju za svoje potrebe, piše Nesrine Malik, kolumnistkinja Gardijana.

„Trik je u tome da uvek imate horizont, udaljen, ali na vidiku, iza koga će stvari krenuti na bolje. Dok se to dešava, zamke nacionalnog uspeha smiruju mase i daju osećaj moći, prosperiteta i zamaha“.

Malik navodi primer Egipta – dok su zatvori bili puni političkih zatvorenika, vojna vlada je podigla velike faraonske spomenike i krenula u kolosalan projekat izgradnje u glavnom gradu.

„U Indiji, Narendra Modi je ukorenio autoritarizam dok se udvarao velikom biznisu i pokrenuo ogromne infrastrukturne projekte i hinduističke hramove.

Diktatori se etablišu kao veliki modernizatori i stabilizatori, obećavajući i konzervativizam i futurizam.

Oni naglašavaju tradicije i vrednosti, ali ih umotavaju u tehnologiju, urbanizaciju, pa čak i određenu estetiku.

Ali korisnici modernosti ostaju relativno ograničeni. I tako se ostatak posla političke stabilizacije mora desiti kroz populizam.

Ako ništa drugo ne uspe, sledi legalno hapšenje, progon i zatvor. Takve vlade su shvatile da je, u odsustvu socijalne pravde i preraspodele, put napred da se izbore sa nezadovoljstvom preko moćnih lidera, lažima i ostrakizmom onih koji se protive.

Ovaj stil upravljanja nije ograničen samo na države na globalnom jugu. Kao neko ko je i tamo i na zapadu, vidim prolaznu liniju. Globalizacija i kapitalizam slobodnog tržišta, organizacioni principi svih osim nekoliko država, ispunili su obećanje da će nas sve zbližiti.

Ali ono što se često zanemaruje jeste kako su nas ovi procesi učinili sličnijima stvarajući pobednike i gubitnike na skoro isti način širom sveta.

Standardizacija načina života i poslovanja koju je proizvela globalizacija usidrila je pobednike, a odvezala gubitnike.

Naši životi su mnogo prepoznatljiviji jedni drugima nego pre 30 godina. Svi smo bili preplavljeni robom, uslugama, aplikacijama i digitalnom zabavom, a ipak još uvek osećamo potrebu za nečim drugim – za osećajem sigurnosti izvan naše sposobnosti da trenutno konzumiramo.

Pretvaranje da ispunjava tu potrebu je ono što je donelo pobedu Donaldu Trampu. On razume da oligarhijski sistem koji obogaćuje nekolicinu ne može pružiti ekonomsku sigurnost masama.

Ako želite da je većina javnosti na vašoj strani, morate obećati promenu, ali ne na način koji zapravo rekonfiguriše društvo.

Problem nije grabežljivo kapitalistički sistem koji je rezultirao narušenim pružanjem zdravstvene zaštite, zakonodavna vlast zarobljena od strane bogatih lobija ili deregulacija koja je radnicima oduzela njihova zakonska prava i posledično stvorila epski transfer bogatstva na klasu milijardera.

Problem su imigranti bez dokumenata, neprijatelji unutar birokratije koji su pokušali da sruše Trampa, ekstremisti različitosti.

Ako ste demokrata i sve što trebate da se suprotstavite ovoj moćnoj viziji je puno lepih vrednosti i plesne „radosti“, ali nema materijalnog predloga da se radikalno promene životi ljudi.

Socijalno liberalni model slobodnog tržišta u koji veruju progresivci je zaživeo. Uvek je išlo bez agresivnije regulacije, politike redistribucije i vrste visokih poreza i visoke zaštitne mreže koja je neophodna kada se tradicionalni društveni aranžmani razbiju.

U jeku globalizacije, čitave zajednice na zapadu su deindustrijalizovane, dok je na globalnom jugu stvorena slabo plaćena urbana radnička klasa.

Nakon finansijskog kraha 2008. bogatstvo je postalo koncentrisano i isključilo čitavu generaciju ljudi iz života njihovih roditelja.

Tokom 2010-ih, sa usponom tehnoloških kompanija u Silicijumskoj dolini, još jedan broj je dodat balonističkom prekarijatu: vozači, jahači i pakeri kutija uronjeni su u slabo zaštićen i slabo plaćen posao.

Društveni mediji su pokrenuti sa obećanjem da će preneti istine i zbližiti nas sve, a zatim su podlegli zastrašivanju, dezinformacijama i rasizmu.

Savremeni život je van kontrole. Nije bilo puta da demokrate oponašaju Trampov trik i ostatak autoritarne ekipe.

Ometani sve većim otkrivanjem onoga malo što liberali mogu da urade u neoliberalnom svetu, naprednjaci u SAD mogu samo da ukažu na važnost zakona, reda i institucija. To je problem sa kojim bi se laburisti u Velikoj Britaniji mogli uskoro suočiti.

Sve što vam treba jeste jedna ubedljiva desničarska figura, a laburistički podsticajni pristup „stvari će se pogoršati pre nego što postanu bolje“ biće uništen.

Sve dok se centristi udvostruče u ovom sistemu i nadaju se najboljem, zapadne demokratije će biti ranjive.

Sećam se, u burnim posledicama arapskog proleća, pitanja da li su Arapi bili „spremni za demokratiju“ – ali demokratija sama po sebi ne može da garantuje slobodu i jednakost ako ekonomski sistem u kojem postoji sprečava pojavu upravo tih kvaliteta.

Bilo je lakše zbaciti egipatskog diktatora Hosnija Mubaraka nego ukinuti vojno-privatna komercijalna partnerstva koja su iza njega.

Autoritarci imaju odgovor na problem sistema koji je uspostavljen i unosan da bi se poništio: laž, žrtveni jarac i pozivanje na strahove, predrasude i sujete ljudi.

Liberali nemaju. Zato što to ne mogu da shvate unutar takvih sistema, prednosti racionalnosti i individualnih sloboda, te težnje za naučnim poduhvatom i ličnim prosperitetom jednostavno više ne prisvajaju smisleno dovoljnom broju ljudi.

Lakše je poverovati da je rasizam taj koji je izabrao Trampa, ili zaostalost koja je preokrenula egipatsku revoluciju, ili etnički suprematizam koji je uzdigao Modija.

Ali istina je da je u celom svetu stari poredak nestao, a novi je zbunjujući. Ljudi se osećaju zarobljenima i žele osećaj oslobođenja, obećanje dramatično drugačije budućnosti ili samo budućnosti.

Čak i ako taj osećaj slobode dolazi posredno od autokrate koji je savio i pokidao lance sistema. I žele da se osećaju kao da su deo nečeg većeg i jačeg kako postaju usamljeniji i slabiji, a njihovi svetovi se lome i atomizuju iz dana u dan.

Nije da oni nisu spremni za demokratiju – demokratija nije spremna za njih“, zaključuje Malik.