Šta je efekat imperijalnog bumeranga koji je Tramp vratio u SAD?

Represivno policijsko delovanje, metode zadržavanja i kontrolisanja neslaganja, prisiljavanje ljudi da proizvode robu i usluge za gospodare u metropoli, ili čak masovno ropstvo i ubijanje: sve to se bumerang vraća nazad u tu metropolu, piše Nesrine Malik, kolumnistkinja Gardijana.

Prvo se koristi protiv onih koji se smatraju inferiornima; zatim se primenjuje čak i protiv onih građana sa punim pravima i privilegijama, ako se usuđuju da dovode u pitanje autoritet. Ukratko, daleki „drugi“ na kraju postaje intimno poznat.

Drugi mandat Donalda Trampa do sada je bio studija slučaja u tome kako sistemi stvoreni za one čija su prava oslabljena ili oduzeta, na kraju proždiru one za koje se smatralo da su sigurni od takvih kršenja.

Postoje tri načina na koja se ovaj proces vraćanja dešava. Prvi je kroz stvaranje domaćeg kastnog sistema koji podseća na onaj izvan granica zemlje, što je demonstrirano nedavnim tretmanom onih stranaca sa stalnim boravištem u SAD-u i važećim radnim vizama koji su izražavali neslaganje u vezi sa Gazom.

Pod Trampom, njihova delovanja dosežu prag neposlušnosti koji opravdava njihovo hapšenje, zadržavanje i deportaciju.

Ljudska prava tih pojedinaca, kao što je pravo na pravičan postupak, bivaju ukinuta. Povezivanjem sa Palestincima i protivljenje američkoj spoljnoj politici, oni su u tretmanu degradirani na nivo Palestinaca od strane američke vlade.

Postepeno postaje jasno koliko su nestabilna prava poput stalnog boravišta, važećih radnih viza, zelene karte, braka sa američkim državljanima i roditeljstva za američku decu.

Sva ova prava su uslovna i mogu biti oduzeta ako, u svojim savezništvima i solidarnostima, identifikujete sebe kao subjekt američke moći. Postavljate sebe kao građanina periferije koji se usuđuje da traži prava građana.

Trampovo pozivanje na Zakon o stranim neprijateljima iz 1798. godine gotovo je previše očigledan prikaz tog dvostepenog sistema. Zakoni koji su dizajnirani pre nekoliko vekova, i koji su korišćeni samo za stvaranje pravnih vakuuma na američkom tlu kako bi se zadržali stranci, stvaraju drugu klasu ljudi.

Frenklin Delano Ruzevelt se oslonio na ovaj zakon kako bi stvorio domaće kampove za interniranje tokom Drugog svetskog rata, u kojima je više od 100.000 ljudi japanskog porekla bilo zatvoreno.

Drugi naredba koju je izdao, koja je nalagala internaciju američkih državljana, poništena je tek 2018. godine. Da nije bilo toga, Tramp bi nesumnjivo koristio ovaj zakon da proširi hapšenja i zadržavanja i na američke državljane zbog njihovih političkih stavova.

Ta pravna infrastruktura, bez obzira na to koliko bila uspavana, uvek je otvorena za reaktivaciju i preuzimanje.

Sličan proces se odvija unutar funkcionalnosti imigracionog kompleksa koji je već netransparentan i refleksivno kazneni.

Drugi mehanizam povratka je preko ove vrste infrastrukture. Američki imigracioni sistem je ogromno preduzeće birokratije, zapošljavanja, centara za zadržavanje i privatnih kompanija koje kanalizuje i zatvara imigrante.

To je, takođe, sistem koji je, čak i pre Trampa, bio jedan od pravnih „vodopada“ i gotovo beskonačne slobode. Granični čuvari imaju konačnu vlast u odlučivanju da li ćete ući u SAD, bez obzira na to koju vizu ste dobili od ambasade u inostranstvu. Carinski agenti imaju pravo da pretražuju uređaje i, ako budete zadržani i deportovani, čitav proces može da se desi bez pristupa advokatu ili pojavljivanja pred sudijom.

Zadržavanje za mnoge je stanje produžene limbo situacije.

Kombinovanjem sistema tako velikog obima sa režimom koji ga omogućava dok slabi sudske i pravne procese koji deluju kao kontrola njegovih najgorih impulsa, dobijate recept za prekoračenje ovlašćenja i nekažnjivost.

Na svom prvom danu na funkciji, Tramp je potpisao izvršnu naredbu koja je dala još više moći graničnim službenicima da „identifikuju sve resurse koji se mogu koristiti kako bi se osiguralo da svi stranci koji traže ulazak u Sjedinjene Države, ili koji se već nalaze u Sjedinjenim Državama, budu provereni i filtrirani do maksimuma mogućeg“.

Sa povećanjem deportacija nedokumentovanih migranata kao ključne politike Trampove kampanje, i osnaživanjem Imigracionih i carinskih službi (ICE) da postignu taj cilj, praktična i politička mreža je postavljena tako široko da sada hvata mnogo više nego što je bilo nameravano.

Više nije samo pitanje onih čija boja kože, papirologija ili politička mišljenja dovode do nesigurnosti.

Tokom poslednjih nekoliko nedelja, nemački turisti su uhapšeni kada su pokušali da uđu u SAD potpuno legalno kroz južnu granicu, i zadržani su nedeljama pre nego što su deportovani.

Jasmin Muni, kanadska državljanka sa radnom vizom, uhapšena je i zadržana na dve nedelje, ali joj je rečeno da se „mentalno pripremi“ za „mesece“.

Francuskom naučniku je odbijen ulazak u SAD kada je njegov telefon pretražen i pronađene su poruke kritične prema Trampu.

Oni koji su dodati u populaciju zatvorenika u imigracionim centrima, od Muni do Mahmuda Halila, nosioca zelene karte i nedavnog diplomca sa Univerziteta Kolumbija, svedoče o stanju zatvorenika koje su tamo upoznali.

„Pravda“, napisao je Halil iz pritvora, „izmiče konturama imigracionih objekata ove nacije“.
Što nas dovodi do trećeg načina na koji se dešava efekat bumeranga – kroz eroziju normi i standarda, kanibalizaciju samih političkih sistema koji treba da upravljaju i štite one u centru.

Dana 18. marta, Tramp je pozvao na opoziv saveznog sudiju koji je izdao privremenu zabranu deportacija kako je administracija naredila. Sukob između Trampa i pravosuđa izazvao je ustavnu krizu koja potresa temelje američke politike.

Sistem mehanizama provere i ravnoteže – jednakost zakonodavne, izvršne i sudske grane pod ustavom – ugrožen je Trampovim otvorenim prkosom i željom da sve podredi izvršnoj vlasti.

Ovo se dešava u kontekstu ograničavanja akademske slobode, kršenja prvog amandmana i ignorisanja američkog ustava, što stručnjaci opisuju kao „blickrig na zakon“.

U tome postoji nešto što se može videti svuda u režimima koji ili imaju ili žude za apsolutnom moći. Da bi se zauzela vlast i upravljalo celom zemljom u skladu sa interesima suverena, sve više strana mora biti lišeno prava i potisnuto.

Imperijalni oblik upravljanja je prototip onoga što je potrebno da bi se ostvarila kontrola u prisustvu masovnog neslaganja. Ali svi politički sistemi sa velikim komponentama koje potčinjavaju značajan deo stanovništva ne mogu da opstanu bez da te komponente preuzmu celu mašinu.

To je jednostavan, gotovo elegantna činjenica nešto poput zakona prirode. Ali nacija koja uskraćuje svoje najbolje ideale nekima, na kraju će ih izgubiti za sve.