„Poput Netanjahua, Hezbolah bira da ignoriše istinu“: Naredni koraci će odrediti sudbinu Libana

Libanci, smatra Netanjahu, moraju „osloboditi“ Liban od Hezbolaha.

„Imate priliku da spasite Liban“, rekao je on u video obraćanju, „pre nego što padne u ponor dugog rata koji će dovesti do uništenja i patnje koju gledamo u Gazi“, ukazuje u analizi za Gardijan Bilal Saab, saradnik Chatham House i šef američko-bliskoistočne prakse Trends Research & Advisory.

Netanjahu, koji odbacuje optužbe MKS-a, otvoreno preti da će libanskom stanovništvu naneti istu razornu vojnu taktiku korišćenu u Gazi.

Da je zaista želeo da pomogne libanskom dogovoru sa Hezbolahom, ne bi naredio svojoj vojsci da izvrši invaziju na južni Liban i kao rezultat toga udahne novi život toj organizaciji.

Netanjahu zna njihovu istoriju, ali je odlučio da je ignoriše: Hezbolah je rođen delimično da se odupre izraelskoj okupaciji južnog Libana, koja je počela 1982. i završena tek 2000.

Dajte mu taj izgovor ponovo, i on će naći način da se pregrupiše regrutovanjem među šiitskom zajednicom koja neće prihvatiti još jednu izraelsku okupaciju.

Čak i ako Izrael ovoga puta ne okupira libansku teritoriju, Libanci nikako ne mogu da razoružaju paravojnu organizaciju koja je mnogo jača od libanske vojske.

Te iste Libance izraelska vojska trenutno ubija, sakati, teroriše i raseljava (četvrtina celokupnog stanovništva je proterana iz svojih domova).

Ako se libanske sekte naoružaju protiv Hezbolaha, povratak građanskom ratu, koji je Liban doživeo od 1975. do 1990. bio bi gotovo izvestan.

Ipak, koliko god da je Netanjahuov predlog šupalj i ciničan, to ne menja stvarnost da je Hezbolah imao veliku odgovornost za Liban od 2000.

Decenijama je grupa insistirala da samo ona može zaštititi Liban od izraelske agresije. Izbacivanje izraelske vojske iz južnog Libana pre 24 godine ojačalo je Hezbolahove tvrdnju.

Ali od odlaska Izraela, vojna uloga Hezbolaha nije bila ni efikasna ni legitimna. Grupa nije uspela da odvrati izraelske napade, a njene akcije su čak izazvale izraelska neprijateljstva, o čemu svedoče rat iz 2006. i trenutna smrtonosna konfrontacija.

Dugi niz godina Hezbolah uživa političku i vojnu podršku Irana i Sirije. Teheran na tu grupu gleda kao na lepak koji drži na okupu regionalnu mrežu zastupnika zaključanih u stalnom sukobu sa Izraelom.

Hezbolah jedva da je smatrao granice ili suverenitet Libana kao ograničenja u svom sukobu sa Izraelom. Takođe veruje, kao i Iran, da uspešna borba protiv Izraela zahteva ujedinjenje svih regionalnih frontova – u Jemenu, Iraku, Siriji, Libanu i Gazi.

Prva prava primena ove doktrine bila je u leto 2006. kada je Hezbolah prešao u severni Izrael i zarobio dvojicu izraelskih vojnika.

Taktički, Hezbolah je želeo da iznudi razmenu libansko-palestinskih zarobljenika sa Izraelom i da pomogne Hamasu u njegovoj konfrontaciji sa Izraelom u Gazi.

Ali strateški cilj njegovih gospodara u Teheranu bio je da nametnu Izraelu novu realnost u kojoj su palestinsko i libansko bojno polje bile jedno.

Hezbolahov napad doveo je do 34 dana žestokih borbi sa Izraelom koje su ostavile Liban u ruševinama, sa više od 1.100 ubijenih, sravnjenim velikim delom južnog Libana i teško oštećenom infrastrukturom širom zemlje.

Sedamnaest godina kasnije, očigledno ništa ne naučivši, Hezbolah će to učiniti iznova – osim što će se ovoga puta njegovo kockanje pokazati daleko štetnijim za grupu i Liban u celini.

Izrael je kaznio Hezbolah zbog pokretanja fronta protiv njega 8. oktobra 2023. ubivši većinu njegovih političkih i vojnih komandanata, uključujući Hasana Nasralaha, njegovog najvišeg vođu.

Poništio je štab grupe. Infiltrirao se u organizaciju kao nikada ranije. I ispraznio je veći deo južnog Libana i južnih predgrađa Bejruta, gde se nalazi baza podrške Hezbolahu.

Nikada u istoriji Hezbolaha nije bilo ovolike panike među njegovim biračkim jedinicama i ovolike neizvesnosti oko njegove budućnosti.

Nejasno je da li će Izrael svoje taktičke dobiti prevesti u strateške, ali ono što je sigurno jeste da Liban ne može da izdrži u sadašnjim okolnostima.

Hezbolah jednostavno ne može da nastavi da deluje van granica libanske države, bez nadzora ili odgovornosti, odgovara stranoj sili niti da jednostrano donosi odluke o ratu i miru u ime svih Libanaca. Ništa od ovoga nije normalno ili ustavno u bilo kom funkcionalnom društvu.

Naravno, lakše je reći nego učiniti. Ne postoji ništa u iskustvu i filozofiji Hezbolaha što bi sugerisalo da će se ikada preklopiti ili drastično promeniti.

Hezbolah je usko povezan sa vrhovnim vođom Irana, a distanciranje od Islamske Republike značilo bi samoubistvo.

Ipak, ironično, put koji je Hezbolah izabrao približio ga je samouništenju. Poput Netanjahua, bira da ignoriše osnovne istine.

Bilo bi nepošteno ili naivno reći da bi tranzicija Hezbolaha u čisto politički entitet, paralelno sa punom integracijom njegovih snaga u libansku vojsku, odjednom držala izraelske pretnje podalje.

Međutim, Liban će uvek biti u jačoj poziciji da se odbrani i zaštiti svoj suverenitet ako govori jednim glasom.

Ovo je nešto što se Hezbolah nikada nije potrudio da ceni ili promoviše. Zaista, najmoćniji sigurnosni ventil za grupu i njene šiitske pristalice nisu iranske rakete, već kolektivni zagrljaj libanskog naroda.

Ali da bi to stekao, prvo mora da položi oružje i postane ravnopravan partner u obnovi Libana.