Netanjahuov neliberalni Izrael

Izrael je sada na putu da se pridruži sve većem klubu neliberalnih demokratija, a na tome treba da zahvali svom premijeru Benjaminu Netanjahuu.

Tokom 11 godina, koliko je premijer, on je preinačio kolektivnu psihu zemlje. On je uzdigao izolovanog, istraumiranog „Jevrejina“, koji je još u lošim odnosima s „nejevrejima“, da ne pominjemo „Arape“, iznad sekularnih, liberalnih i globalizovanih „Izraelaca“ koje su zamišljali osnivači zemlje.

Sam Netanjahu je sekularan, ciničan hedonista koji se suočava sa aktuelnom istragom u vezi s tim što je navodno prihvatao izdašne nedopustive poklone jednog holivudskog mogula. Ipak je on vešt u igranju na „jevrejsku kartu“ zarad lične koristi. Godine 1996. mu je obećanje da će biti „dobar za Jevreje“ obezbedilo vlast. Godine 2015. njegovo upozorenje da Jevreji moraju da požure da mu daju glas ili će njihovu sudbinu odlučivati „horde“ Arapa koji su se navodno uputili na birališta dalo je isti rezultat.

Kao što pobeđuje na izborima, čar jevrejstva naroda blokira pregovore o izraelsko-palestinskom sporu. Netanjahuovo insistiranje na tome da Palestinci 2014. priznaju Izrael kao jevrejsku državu postalo je poslednja kap u punoj čaši vode kada je reč o ionako umirućem mirovnom procesu.

Netanjahuov politički profil se na mnogo načina poklapa s profilom najkonzervativnijih republikanaca. NJegova supruga se hvalila da je mogao da bude predsednik da je rođen u SAD. Verovatno bi preferirao takav život zbog čiste vlasti koju bi mu to donelo. To bi mu takođe omogućilo da izbegne osam frustrirajućih godina nesuglasica s predsednikom Barakom Obamom.

Sada mu je, međutim, laknulo pošto u Beloj kući ima Donalda Trampa, republikanca sličnog njemu, koji je praktično na sve načine suprotan Obami. Poslednji američki predsednik je pokazivao empatiju za manjine i imigrante; branio je ljudska i građanska prava; ostvario je diplomatski pomak sa Iranom; težio miru u Palestini i, ono što je najproblematičnije, pokušavao da pozove izraelskog lidera na odgovornost.

Netanjahuu se mnogo više dopada Trampovo sirovo šarlatanstvo od Obaminog profesorskog liberalizma. Tramp i Netanjahu dele jedan s drugim mnogo zajedničkih karakteristika, kao i s drugim neliberalnim liderima kao što je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan. Sva trojica smatraju da je otvoreno neprijateljstvo prema mejnstrim medijima sredstvo za učvršćivanje vlasti. Netanjahu je od kraja 2014. v. d. izraelskog ministra za komunikacije.

Tu logiku nije teško prozreti. Mediji treba da pozivaju na odgovornost one na vlasti. Zato vlast pokušava da priguši medije. Jedan način da se to uradi jeste pojačati glasove poželjnijih alternativa, kao što je Izrael hajom, besplatni dnevni list koji je posvećen pravljenju hvalospeva Netanjahuu.

Cilj ovog pamfleta u severnokorejskom stilu nije ostvarivanje profita. Procenjuje se da je Šeldon Adelson, američki kazino mogul koji dugo podržava Netanjahua, a pomagao je i finansiranje Trampove kampanje, 2014. uložio 50 miliona dolara u Izrael hajom, koji je izgubio više od 250 miliona dolara od svog osnivanja 2007. godine. Netanjahu je 2014. raspisao prevremene izbore da bi zaštitio svoje glasilo – koje sada ima najveći tiraž od svih izraelskih novina – od predloga zakona u parlamentu koji su pretili da ga potkopaju.

Naravno, ne obavlja Netanjahu sav težak posao kada je reč o guranju Izraela ka neliberalizmu, a cenzura i kinjenje nisu rezervisani isključivo za medije. Ministar obrazovanja Naftali Benet, predsednik partije Jevrejski dom, ključni saveznik u Netanjahuovoj ekstremno desničarskoj koaliciji i vodeći zagovornik aneksije palestinskih teritorija, sada podučava škole da je „učenje judaizma važnije od matematike i nauka.“ Roman u kojem se opisuje veza palestinskog dečaka i jevrejske devojčice zabranjena je u školskom programu.

Ministarka pravde Ajelet Šaked, takođe član Jevrejskog doma, na drugom je mestu samo iza Beneta u svom ultracionističkom poletu. Ona sada predvodi napad na poslednju granicu izraelske demokratije – Vrhovni sud, napadajući ga zbog presuda kao što je odluka iz aprila prošle godine prema kojoj izraelska politika o prirodnom gasu nije ustavna.

Šaked je u novije vreme odobravala „lojalnost u budžetu za kulturu“ čime bi dobijanje državnih sredstava za projekte u kulturi zavisilo od lojalnosti primaoca sredstava jevrejskoj državi. Desničarske grupacije koje podržavaju aneksiju dobijaju izdašnu podršku od Vlade, kao i od stranih jevrejskih donatora.

Shvatanja lojalnosti se ne koriste kao oružje samo protiv umetnika. Skoro usvojeni zakon, koji očito cilja na predstavnike izraelskih Arapa u Knesetu, omogućio bi da se poslanici opozivaju zbog nelojalnosti državi. Nevladine organizacije koje su usredsređene na ljudska prava ispituju se kao strani agenti.

Demokratija je za Izrael uvek bila strateški adut jer se demokratski Izrael prirodno uklapao u zapadno savezništvo. I dok Zapad nije gubio vreme, te je požurio da uvede sankcije Rusiji predsednika Vladimira Putina nakon aneksije Krima, on nije kaznio Izrael za okupaciju palestinskih teritorija. Međutim, što više Izrael prigrljuje prakse nadahnute Putinom, njegova povezanost s njegovim strateškim zaštitnikom na Zapadu je sve slabija.

Ostaje da se vidi da li će nepredvidljivi Tramp ispuniti očekivanja Izraela. Jasno je da slabljenjem svojih demokratskih kredibiliteta Izrael ugrožava svoje veze sa Zapadom, uključujući posttrampovsku Ameriku.

Autor je bivši šef izraelske diplomatije. Sada je potpredsednik Međunarodnog centra za mir Toledo.

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org