Nida, na kraju sveta: Reporter Danasa na granici Litvanije i Rusije

Za vreme vladavine SSSR-a, Nida je bila zatvoren grad u koji su mogli da pristupe samo neki pripadnici sovjetske elite, koji su ovde dolazili na odmor.

Mesto, koje danas ima 1.600 popisanih stanovnika (mnogi imaju prebivalište, ali žive negde drugde), nalazi se na Kurskoj Prevlaci, uskom pojasu kopna, koji razdvaja zaliv formiran ušćem reke Njemen u Baltičko more.

Voda Kurskog zaliva je slatka, ali kako se krećete prema gradu Klajpedi, postaje sve slanija; reka postepeno postaje more. Klajpeda je najvažnija luka u Litvaniji.

U prošlosti je celo poluostrvo bilo sastavljeno samo od peščanih dina. Ribari koji su naseljavali ovu pustu zemlju bili su primorani često da se sele: zbog olujnog vetra pesak se dizao i prekrivao kuće. Tokom istorije, Nida je više puta bila zatrpana i njeni stanovnici su morali da je obnavljaju tamo gde su dine to dozvoljavale.

To što i danas leži na istom mestu i nisu je izbrisale dine je zato što je 1825. godine Džordž Dejvid Kuvert, stanovnik Nide, dobio ideju da zasadi šumu. Duž čitave Kurske Prevlake, široke svega nekoliko kilometara i duge stotinak kilometara, izdižu se visoki i ponosni planinski borovi, a u šipražju rastu lišajevi, mahovina i zanoveti metlaši, koji su zaustavili lutanje peska i još uvek štite Nidu od hladnih severnih vetrova.

Kao podsetnik na prošla vremena, ostala je samo jedna velika dina – Dina Parnidis, visoka oko 50 metara, na koju se možete popeti; tokom kratkog uspona, pejzaž se odjednom menja i šuma ustupa mesto minijaturnoj pustinji.

Ovde nema vegetacije. Vetar čini da zrnca peska odjekuju, a nekoliko stotina metara od vrha nalazi se državna granica koja uzdužno seče poluostrvo.

Iza granice počinje enklava Kalinjingrad: tamo je već Rusija. Litvanski ratni brod plovi u zalivu, duž granične linije. Voda, već slankasta, blista u odsjaju zore. Kako sunce izlazi, litvanski brod nestaje u trijumfu svetlosti koja udara o dinu poput vodopada u albedu vode i zlatnog peska.

Do državne granice se može doći i peške magistralnim putem koji prolazi kroz Kursku Prevlaku. Međutim, od pandevije kovida-19 prelaz je zatvoren. A od početka rata u Ukrajini granica je zapravo zapečaćena. Put koji vodi prema Rusiji blokiran je crvenim i žutim plastičnim preprekama već pre granice; zgrada carine se odatle ni ne vidi.

Odlučujem ipak da se približim, ali u daljini vidim neke litvanske vojnike kako me gledaju zapanjeno i daju mi znak da se udaljim. Na nekoliko koraka od njih su protivtenkovski ježevi i vojna vozila.

Pre rata u Ukrajini bilo je normalno da Rusi dolaze u Nidu i da Litvanci idu u Rusiju. Rusi su voleli litvanski deo Kurske Prevlake jer je bio uređeniji od ruskog; Litvanci, za razliku od Rusa, nisu izbrisali nemačko nasleđe i nisu srušili stare kuće, koje danas predstavljaju turističku atrakciju.

Moskva nikada nije finansirala Kalinjingradsku oblast, koja se smatra samo vojnom ispostavom Kremlja u srcu Evrope.

„U svakom slučaju, mladi ljudi iz Kalinjingrada su mnogo bliži Varšavi i Viljnusu nego Moskvi, čak i sa kulturološke tačke gledišta“, kaže mi Aurelijus, koji je pre rata često poslom odlazio u Kalinjingrad.

Nalazimo se ispred spomen kuće Tomasa Mana, nemačkog pisca koji je upravo Nidu izabrao za svoju isposnicu jer ga je podsećala na Mediteran. Zapravo, pogled na zaliv iz Manove kuće, u retkim sunčanim danima, veoma podseća na italijanske pejzaže tirenske obale.

Aurelijusova žena Ada gleda ka velikom prostranstvu vode i priča o svojoj zemlji: „Generalno, u Litvaniji se dobro živi. Ljudi u Evropi misle da je stanovništvo siromašno, ali to nije tačno. Naš životni standard je sada evropski“.

Ada je u pravu. Prihod po glavi stanovnika Litvanaca je 32.500 evra godišnje, malo ispod evropskog, koji iznosi 37.600.

„A opet, Zapadna Evropa nas uvek tretira kao građane drugog reda“, ogorčeno kaže Ada i dodaje: „Kad smo ušli u EU, mislila sam da će vreme izbrisati razlike i nepoverenje prema nama. A umesto toga vidim da je naša sovjetska prošlost poput stigme, Evropa nije zainteresovana da nas shvati i otkrije ono što mi zaista jesmo. Litvanija je samo jedna od tri Baltičke zemlje, svi nas mešaju sa Estonijom i Letonijom; Sada smo samo bastion tvrđave Evrope protiv Rusije“.

Istina je, Litvanija zapravo pripada onome što je poljski pisac Česlav Miloš nazvao „Drugom Evropom“.

Pozdravljam se sa Aurelijusom i Adom i idem prema centru Nide. Prolazim pored groblja: na nadgrobnim spomenicima neobičnih oblika, tipičnim za ovaj grad, litvanska, ruska i nemačka imena svedoče o graničnoj duši ovih mesta.

Penjem se na dinu i posmatram zvezde i svetla džipova ruske pogranične policije koji patroliraju granicom na nekoliko stotina metara od mene.

Vraćam se u grad u zoru; na jednoj klupi koja gleda ka zalivu sedi Jeva, doktorantkinja sa Univerziteta u Vilnjusu, u Nidi je kako bi učestvovala na konferenciji Tomas Man o sudbini EU, koja se održava jednom godišnje. Kaže mi da se boji Rusa, plaši se da će rat doći i do Litvanije.

Povetarac joj miluje jedan čuperak kose koji joj pada na čelo, a sunce koje izlazi se presijava u njenim zelenim i sjajnim očima, meni lepšim i od mora, i u tim očima se rado gubim i tonem, kao da su samo more.