Niki Lauda – Bečlija koji nikada nije pristajao na poraze

„Dosta mi je vožnje ukrug“, rekao je 1979. godine. Tada je već iza njega bila sportska karijera kakva je mnoge izbacila iz ravnoteže. Osvojio je dva šampionata, preživeo stravičnu nesreću na stazi. Brzo se vratio u bolid – takav život vodi samo neko čije su telo i duša stopljeni sa Formulom 1. Zato je zvučalo neverovatno kada je rekao da mu je dosta vožnje ukrug.

Andreas Nikolaus Lauda, kojeg je ceo svet zvao Niki, i dalje je imao potrebu za tempom, takmičenjem, daljinom, borbom… kao preduzetnik i vlasnik raznih avio-kompanija nekoliko puta je bio na kolenima i uvek ustajao, trpeo udarce, ali nikada više nije sleteo sa piste. Taj 70-godišnji Bečlija nikada nije pristajao na poraze.

Crni konj na žutoj pozadini

Život je počeo u bogatoj familiji iz bečke četvrti Peclajnsdorf. Njegovi nisu želeli da mu finansiraju trke, čak je deda Hans Lauda, član Nadzornog odbora Prve austrijske banke, upropastio Nikijev sponzorski ugovor. Niki Lauda se preko životnog osiguranja zadužio sa dva miliona šilinga ne bi li ušao u Formulu 1. „Možda sam zato postao tako dobar u autu“, rekao je jednom za austrijski javni servis kroz smešak.

Nikada se nije pomirio sa dedom i kasnije je gorko žalio zbog toga.

Marč-Ford je bio njegov prvi tim – bankrotirao je. Lauda se priključio britanskom B.R.M. i vozio dalje, vozio tako dobro da mu je Enco Ferari ponudio ugovor, a to je bila velika stvar. Vozio je uz Kleja Ragaconija u ponosnom italijanskom timu žednom uspeha i slave. „Scuderia Ferrari“ – o tome šta znači voziti crveni bolid štošta znaju i kasniji svetski prvaci Mihael Šumaher i Sebastijan Fetel. Crni propeti konj na žutoj pozadini obavezuje. Ali u trenutku kada je došao Lauda godinama su bili bez titule.

Mlad, a tako samouveren i hladan na stazi, Bečlija je vratio samopouzdanje slavnom italijanskom timu. Da je spreman na sve pokazao je već 1973. kada je na jednoj trci Britanac Rodžer Vilijamson goreo u svom bolidu. Lauda ga je samo obišao i nastavio dalje. Na provokativna pitanja reportera je posle odgovorio: „Ja sam trkač, nisam vatrogasac.“

Zajedno sa Lukom di Montecomolom i konstruktorom Maurom Forgijerijem je Lauda uzdizao Ferari do starih visina. Tim je dominirao sezonom 1975, a Lauda je bio prvak bez premca. Početak velike ere?

Povratak za 42 dana

Ali brzo je došao 1. avgust 1976, trka na Nirburgringu. Vozi i harizmatični Džems Hant iz Velike Britanije. Pre početka je padala kiša. Lauda će u jednoj knjizi kasnije napisati da je verovatno krenuo u trku sa uništenim vešanjem kod zadnjeg desnog točka. U jednoj krivini se bolid zarotirao i udario u kameni zid, delovi na sve strane, plamen je bio ogroman.

Ni drugi vozači nisu bili vatrogasci, ali su stali i pokušali da izvuku Laudu iz vozila. Arturo Mercario je uspeo da oslobodi sigurnosni pojas. Iz rezervoara je iscurelo skoro 200 litara goriva, vatra je pekla. Samo su amaterski snimci zabeležili nesreću, zvanične kamere nisu pokrivale tu krivinu. Lauda je pri nesreći izgubio kacigu – tadašnje kacige nisu bile ni blizu današnjih, ali da kaciga odleti sa glave – sa tim niko nije računao.

Hitna pomoć ga je prebacila u bolnicu, odatle ga je helikopter odneo do Bundesverove vojne bolnice u Koblencu, zatim je smešten u bolnici u Ludvigshafenu. Opekotine, nadražena pluća. „Rizik u kakav smo tada ulazili – o tome je valjalo misliti. Bogu hvala pa danas više nije tako“, rekao je Lauda kasnije o opasnom trkačkom cirkusu sedamdesetih.

Bubrezi su mu skoro sasvim otkazali zbog nuspojava lekova. Brat Florijan mu je 1997. donirao prvi, njegova kasnija supruga Birgit drugi bubreg. Bolest pluća ga je mučila. „Pluća su bila glavni problem, ali lekari su sve uradili kako treba i vratio sam se“, rekao je Niki Lauda kasnije.

Kakav je to povratak bio! Samo 42 dana od strašne nesreće je Lauda ponovo sedeo u Ferarijevo mkokpitu. Italijani su u međuvremenu angažovali rezervnog vozača, što je samo dodatno motivisalo Laudu. U Monci je završio kao četvrti. „Njegov povratak posle nesreće bilo je nešto najhrabrije što sam ikada video“, rekao je njegov takmac Džeki Stjuart.

A onda? Druga titula 1977. pa udaljavanje njega i Enca Ferarija, povlačenje 1979, osnivanje prve avio-kompanije Lauda Er. Zatim se 1982. vratio u Formulu 1 u bolidu Meklarena. Dve godine kasnije ponovo postaje prvak i gura u senku veliku zvezdu, kolegu iz tima Alana Prosta. Konačno je prestao 1985. nakon sezone kada je Prost bio bolji od njega.

„Vratiću se opet!“

Samo sportski život bio bi dovoljan za obimnu knjigu, za sočan portret. Ali ono što je usledilo posle karijere je Frankfurter algemajne cajtung jednom opisao naslovom: „Neumorni letač“. Sportska zvezda postaje preduzetnik sa pilotskom dozvolom. Nije uvek bio uspešan, ali je i tu postao majstor preživljavanja. I tu se desilo nešto što je odlučujuće uticalo na njegov život.

Tog 26. maja 1991. je bio u toku let 004 Lauda Era iz Bankoka do Beča. Pri usponu levi motor Boinga 767 otkazuje poslušnost i mašina pada u Tajlandu. Poginule su 223 osobe. Kasnije se ispostavilo da je nesreću uzrokovao pogrešno konstruisani ventil.

Lauda je govorio da je taj dan za njega bio daleko gori od sopstvene nesreće na stazi Formule 1. Sa crvenim kačketom na glavi, od kojeg se retko odvajao, pojavio se na mestu nesreće gde je zatekao lokalce kako uzimaju stvari od vrednosti koje su pripadale pokojnicima. „To je bila scena koju nikada neću zaboraviti“, rekao je.

„Over all, Niki is a survivor“, kazao je jednom belgijski vozač Džeki Iks. Njegov sportski drug Lauda je u međuvremenu ponovo postao uspešan, bio je i cenjeni komentator trka na RTL-u. Svoje iskustvo je upregao u Mercedesov tim koji je osvajao titule. „On je još tu, a već to je veliki uspeh“, rekao je Iks.

Prošlog leta je popustilo zdravlje Nikija Laude. Ponovo transplantacija pluća. Teško se oporavljao od komplikovane operacije. U januaru ove godine ga je pokosio grip – opet je završio u bolnici. na svoj sedamdeseti rođendan 22. februara poslao je audio-poruku preko javnog servisa ORF u kojoj se zahvalio svima. „Vratiću se opet i onda idemo svom snagom napred!“

Ta želja mu se nije ispunila. Lauda je preminuo 20. maja 2019. godine. Ostavio je suprugu i petoro dece.