Nikome ne odgovara širenje požara: Lea Kummer, novinarka i dugogodišnja reporterka sa Bliskog istoka, za Danas

Naša sagovornica je počela u „velikom“ Tanjugu, koji je osamdesetih bio peta novinska agencija u svetu. Izveštavala je mnogo godina sa Bliskog istoka za mnoge medije. Upečatljiv je period koji je provela za vreme Prvog zalivskog rata od 1990. godine u Kairu, u birou UPI (United Press international) kada je tamo bio novinarski kor iz čitavog sveta. Živela je u Kairu, Izraelu, Nemačkoj, Švedskoj i Kanadi. Mnogo je putovala po Bliskom istoku. U razgovoru za naš list objašnjava pozadinu izraelsko-palestinskog sukoba, njegove korene, trenutnu geopolitičku situaciju, ali i upozorava na greške koje se pojavljuju u medijima kad se govori i piše o ovom konfliktu.

* Situacija u Pojasu Gaze i na Zapadnoj obali sve je napetija i menja se iz minuta u minut. Budući ste živeli u Izraelu, kako ocenjujete izveštavanje medija o ovom sukobu, čini se da ima mnogo nepreciznosti?

– S obzirom na akutno ratno stanje između Izraela i palestinskog Hamasa, koji je vlast u pojasu Gaze, novinari često u žurbi izveštavaju i analiziraju trenutnu situaciju izostavljajući kontekst i pozadinu događaja, pa mnogi gledaoci i čitaoci ostanu zbunjeni. Oni revnosni se okreću Guglu kako bi pokušali da razjasne šta se u stvari događa i zašto. Sprovela sam malu anketu među prijateljima i nekim kolegama, postavljajući im jednostavno pitanje: šta je Gaza, a šta Zapadna obala, odnosno čija obala. Sa Gazom je bilo lakše, kod Zapadne obale je nastao problem. Niko nije znao odgovor na to pitanje.

Evo pojednostavljenog objašnjenja. Palestinska teritorija – odnosno ono što je pod upravom Palestinaca – kakva je danas, podeljena je na dva dela, praktično bez fizičkih dodira i kao eventualna država bi teško bila funkcionalna. Pitanje palestinske države još nije rešeno. Gaza je nastala kao izbeglički kamp, kada je u prvom ratu nakon stvaranja države Izrael 1948. godine proterano tada oko 750.000 Palestinaca. Danas tamo živi preko dva miliona ljudi. To su deca i unuci proteranih Palestinaca.

Zapadna obala se nalazi na zapadnoj obali reke Jordan i počinje takoreći od istočnog Jerusalima. Na delu te teritorije, posebno oko istočnog Jerusalima, poslednjih dvadesetak godina, izgrađeno je mnogo jevrejskih naselja, u kojima uglavnom žive ekstremni Jevreji među Palestincima.

Treba naglasiti da su Ujedinjene nacije 1947. godine odlučile da se na teritoriji nekadašnjeg britanskog mandata Palestine stvore dve države: Izrael i Palestina. Izrael je prihvatio to rešenje, dok su svi Arapi, ne samo Palestinci, decidno odbili podelu tog prostora. Tada su počeli ratovi, koji evo i danas traju.

* Ima se utisak da obe strane idu na sve ili ništa. Jevreji iz svih delova sveta dolaze da brane Državu Izrael, Hamas je potvrdio da će nastaviti sa napadima na teritoriju Izraela. Ima li prostora za posredovanje? Svoje dobre usluge ponudila je i Sveta stolica?

– Papa Franja je poznat po pozivima na mir i razum, ne samo u trenutnoj ratnoj situaciji u Izraelu, već i za humani tretman prema migrantima koji preplavljuju Evropu. NJegov apel za oslobađanje talaca sigurno je odjeknuo u srcima svih plemenitih ljudi. Ali ovde se radi o realnoj politici. Hamas je radikalna islamska organizacija koju je većina država proglasila terorističkom. Sa druge strane, u Izraelu, vlada Netanjahua je u koaliciji sa ekstremnim desničarskim izraelskim partijama. Dobro je što su trenutno Izraelci stavili na stranu političke nesuglasice i što su stvorili vladu jedinstva ili ratnu vladu kojoj su pristupili neki članovi opozicije kao što je Beni Ganc, glavni politički rival Netanjahua iz centrističke opozicije. Gideon Levi, pisac i kolumnista Hareca, poznati borac za ljudska prava, pozdravio je formiranje ove vlade izjavivši da je u ovim teškim trenucima za Izrael glas razuma potreban, te da osveta sama po sebi nije dobra vojna strategija.

* Nekoliko arapskih država reagovalo je suzdržano na sukob, budući da su neke od njih prema Avramskim sporazumima normalizovale odnose sa Izraelom. Može li u arapskom svetu doći do pukotine između suzdržanih vlasti tih zemalja i većinskog javnog mnjenja pred slikama koje dolaze iz Pojasa Gaze?

– Avramovi sporazumi su podjednako važni i za Izrael i za arapske zemlje. Izrael jednostavno želi da ima mirne granice. Samo da podsetimo, Izrael ima nešto preko osam i po miliona stanovnika, od toga je više od milion Palestinaca, državljana Izraela. Izrael je okružen arapskim državama. Arapa ima oko 250 miliona. Arapi su dugo odbijali da priznaju Izraelu pravo na postojanje i zbog toga su se vodili silni ratovi. Prvi koji je uspostavio diplomatske odnose sa Izraelom, i samim tim priznao Izrael kao državu, bio je egipatski predsednik Anvar El Sadat. Tu odluku je platio glavom. Ubijen je u Kairu 1981. godine. Trebalo je da prođe mnogo godina da takav potez povuče Jordan. Tek 1994. godine Jordan i Izrael potpisuju mirovni sporazum koji formalno ukida ratno stanje između dve države. Treba reći da odluke političke elite u ove dve zemlje nisu primljene i prihvaćene dobro u narodu. Posebno u Egiptu. Međutim, međunarodno okruženje se menja i neke arapske zemlje su počele da se otvaraju. Tako Ujedinjeni Arapski Emirati prvi potpisuju 2020. godine Avramove dogovore koji podrazumevaju normalizaciju odnosa između jevrejske države i arapskih zemalja, slobodniju trgovinu i otvaranje vazdušnog prostora. Dogovor su za sada još potpisali Bahrein i Maroko.

* Kakva je uloga Saudijske Arabije?

– Glavni faktor u celoj priči oko ovih Dogovora je Saudijska Arabija koja je pokazala spremnost da ih potpiše ali je tražila rešavanje palestinskog pitanja i stvaranje palestinske države. Saudijska Arabija, jedna od najkonzervativnijih u islamskom svetu, počela je da se otvara kada je faktički vođenje države preuzeo kontraverzni prestolonaslednik Mohamed Bin Salman (ubistvo u Istanbulu Adnana Kašogija, kritičara saudijskog režima, a koje je navodno naređeno direktno iz Rijada). U toj zemlji se nalaze dva najsvetija mesta u islamu – Meka i Medina. Između ostalog, zbog toga je Rijad veoma oprezan u pregovorima sa Izraelom, ne samo zbog unutrašnjeg otpora. U Jerusalmu je treće sveto mesto, Al Aksa džamija, koja je često poprište koškanja i sukoba između Izraelaca i Palestinaca. Rijad je zbog trenutnih događanja prekinuo pregovore sa Izraelom oko normalizacije odnosa i potpisivanja Avramovih dogovora.

* Palestinsko pitanje, međutim, nije rešeno…

– Od kada su počeli da se vode pregovori oko Avramovih dogovora, palestinsko pitanje je potisnuto u pozadinu. Nestali su iz javnosti. Palestinska uprava nalazi se u Ramali, na Zapadnoj obali, i u njoj sede pripadnici Fataha (naslednici PLO), umereniji i spremniji za pregovore i kompromise nego što je to radikalni i isključivi Hamas. Palestinci su u mnogome oduvek zavisili od političke i pre svega finansijske podrške bogatih zalivskih zemalja. Ovim Dogovorom oni su potpuno skrajnuti i osećaju se ugroženim u svakom pogledu. Možda nije slučajno što je ovaj nečuveni napad Hamasa i masakr izraelskih civila izveden baš u ovom trenutku. Iako su pregovori tajni, procurilo je, naime, da je Rijad bio pred potpisivanjem Avramovih sporazuma.

Slike koje dolaze iz Gaze, posebno zahtev izraelskih vlasti da se iz Gaze izmesti oko milion Palestinaca zbog ratnih dejstava i kopnene ofanzive izraelske vojske koja, pre svega, želi da oslobodi taoce koje drži Hamas i da, kako kaže, zauvek iskoreni teroristički (Isisovski) Hamas iz Gaze, izazvala je rekciju Ujedinjenih nacija i mnogih drugih država koje kažu da se time krši međunarodno humanitarno pravo. Naročito totalna blokada, ukidanje vode, struje, hrane i goriva za Gazu, koja predstavlja najveći otvoreni zatvor na svetu, sa visokom ogradom, koja ide duboko pod zemlju kako bi se sprečilo kopanje tunela i upad na izraelsku teritoriju. Palestinski ambasador u UN izjavio je da je zahtev da se iz Gaze izmesti milion Palestinaca koji nemaju gde da odu (sem ako bi Kairo otvorio prelaz u Rafi) – da je to zapravo druga Nakba, odnosno proterivanje Palestinaca (ovog puta u Egipat), kakvo se desilo nakon stvaranja Izraela. Proterivanje Palestinaca tokom godina ratova sa Izraelom destabilizovalo je okolne zemlje i u mnogome promenio granice i strukturu okolnih arapskih zemalja. Sirija je izgubila Golansku visoravan, Liban je preplavljen palestinskim izbeglicama, Bejrut je razoren u dva rata sa Izraelom.

* Ima i onih koji izjednačavaju Palestince i Hamas?

– Stanovnici Gaze, naravno, nisu isto što i Hamas. Naprotiv, podrška Hamasu je znatno opala u poslednje vreme zbog lošeg upravljanja. Sada, posle raketiranja Izraela i velikog broja civilnih žrtava, počela je da raste. Kao što to biva u ratovima. Isto se desilo u Izraelu gde su mesecima građani masovno protestovali protiv Netanjahuove vlade i njegovog pokušaja da utiče na Vrhovni sud, jer je on pod istragom za mnoga dela korupcije. Posle ovih neviđenih masakara i civilnih žrtava unutar Izraela, zemlja je ujedinjena u odbrani. Trenutno je u toku velika diplomatska inicijativa Sjedinjenih Američkih Država da spreči širenje požara na okolne zemlje. Mislim da nikome ne bi odgovaralo proširenje sukoba. Mada ništa nije sigurno u ovako eksplozivnoj situaciji.

* Kakva je u ovom sukobu uloga zvaničnog Teherana, budući da je odande otvoreno pozdravljen napad na „cionistički režim“?

– Možda treba reći da je Iran jedan od tih nearapskih islamskih faktora sa ogromnim uticajem na Bliskom istoku. Trn u oku Izraela, posebno Netanjahua koji godinama pokušava da dokaže da režim u Teheranu – koga čine mule i gde je na snazi strikna primena šerijatskog prava, najvidljivije po ženama koje moraju da budu u crnoj galabiji i obavezno pokrivene glave – pravi atomsku bombu i da je ogromna opasnost po svet. Proglašen je parijom od Vašingtona još od sedamdesetih, kada su mule došle na vlast, svrgavanjem iranskog šaha Reze Pahlavija. Iran je godinama pod sankcijama, ali uprkos tome, a uglavnom zahvaljujuči ogromnim nalazištima nafte, uspeva da razvija atomsku energiju, kako kaže, u mirnodopske shvrhe. Podržava finansijski i u oružju Hamas i Hezbolah u Libanu, ne priznaje državu Izrael. Ali za sada se ne može reći da bi moglo doći do direktnog sukoba.

* Hoće li Rusija u ovom ratu profitirati, ili će joj se to obiti o glavu, čini se da zvanična Moskva sedi na nekoliko stolica, pokušavajući da rat u Ukrajini potisne u drugi plan?

– Kada je Rusija u pitanju, njoj svakako odgovora skretanje pažnje sa rata u Ukrajini. Rusija, koja je članica OPEK-a i veliki proizvođač nafte, takođe pod sankcijama, mogla bi da profitira od rasta cene crnog zlata na svetskom tržištu. Iako u dobrim odnosima sa Teheranom, što na izgled nikako ne odgovara Izraelu, Putin ima dobre odnose i sa Netanjahuom. Drugi jezik u Izraelu, posle ivrita (hebrejskog) je ruski, zbog milion i po Rusa koji su naselili Izrael posle pada Berlinskog zida. Izrael je bio dosta uzdržan u ratu sa Ukrajinom. Činjenica da je Moskva bliska sa Teheranom možda joj daje neke prednosti da bude posrednik u eventualnim pregovorima sa Palestincima koje još iz vremena Sovjetskog Saveza podržava. U trenutnoj političkoj konstelaciji događaju se čudne stvari. Pa je tako nedavno Peking, a ne Vašington, posredovao u pomirenju šiitskog Teherana i sunitskog Rijada koji su višedecenijski neprijatelji.

* Kakva je budućnost Izraela s obzirom da je to društvo veoma heterogeno i podeljeno, nekoliko puta se izlazilo na izbore u prethodne dve godine, a i protesti protiv reforme pravosuđa koju je Benjamin Netanjahu pokušao da nametne nisu se stišavali do pretprošle subote kad je rat počeo?

– Izrael je, kao i mnoga društva, podeljen. On ima jak mirovni pokret, sekularne Jevreje koji mahom žive u Tel Avivu, kao i ortodoksne Jevreje, koji nisu išli u vojsku niti plaćali porez, kao i ekstremne, naoružane jevrejske naseljenike, uglavnom u naseljima oko istočnog Jerusalima, od kojih mnogi negiraju pravo Palestinaca na sopstvenu državu. Iako veoma heterogeno društvo, čiji stanovnici potiču iz raznih delova sveta, Izrael će opstati, jer je želja za sopstvenom, jevrejskom državom posle mnogo pogroma kroz istoriju i holokaust u kome je stradalo šest miliona Jevreja, jača od svega. Upravo zato su sada mnogi Jevreji i Izraelci pohrlili iz inostranstva u Izrael, da odbrane postojanje države.