Nisam mogla da verujem šta radi Janukovičeva vlast

Bilo je veoma kasno kada sam stigla tamo. To je bilo oko četiri ujutru? Da. Kad su rasterivali. Mi smo krenuli peške, nismo shvatali šta se dešava, jer su svi ljudi, koji su nam trčali u susret, dovikivali da se tamo nešto loše dešava – tamo biju, bežite, ne idite tamo. Je li bilo mnogo ljudi? Udaljavali su se od Majdana Institutskom ulicom? To je bila gomila ljudi, pomalo izubijanih. Videlo se da se tamo nešto desilo. Činilo nam se da smo propustili nešto važno, a želeli smo da sve vidimo sopstvenim očima, kako bismo stekli sopstveno mišljenje. Popeli smo se na vidikovac iznad trga, i bilo je čudno. Jer kad smo odlazili s Majdana, tamo se igralo, otišli smo na kafu.

A kad smo se vratili… Pamtim taj osećaj, bio je veoma strašan, pre toga se nikad nisam tako osećala. U to vreme više niko nije preostao i s tog vidikovca sve je izgledalo kao spaljeni grad – razbacane stvari, burad koja tinja. Ni žive duše na Majdanu, vijore se zastave. Kao neka montaža: odeš sa igranke, a vratiše se u uništeni grad. Ja sam se zamislila, a moj drug Miša kaže: „Ana, brišemo odavde!“ A ja ne razumem, kažem: „Hajde da priđemo, da vidimo kako i šta je tamo“. A on kaže: „Ana, nećemo moći tamo! Zar ne vidiš policiju?!“. A ja, zbog lošeg vida ili ne znam zbog čega, jednostavno nisam shvatala da je „Berkut“ opkolio ceo Majdan i celu Institutsku ulicu. Nosili su crne kacige pa su se stopili s mrakom. Stajali su u tri reda oko celog Majdana. A kad sam ih ugledala, jako sam se uplašila. Tad sam shvatila da stvarno treba da bežimo, da se desilo nešto strašno.

Kako si se ti pridružila ljudima na Majdanu? Šta si tamo radila? Od tog trenutka vreme se sabilo. Sve je bilo drugačije. Svakog se trenutka nešto moglo promeniti i menjalo se. Nisam mogla da verujem šta radi vlast, Janukovič. Čovek počinje da radi stvari koje nikad nije radio. LJudi su malo spavali i funkcionisali su mnogo oko Majdana. Stalno sam osećala manjak sna. Živim daleko od centra, zato sam često ostajala kod nekoga, jer sam želela da budem u centru i da ne gubim vreme na put. Sećam se trenutka kada smo se okupile mi, devojke, pozvala nas je moja koleginica. Okupile su se devojke iz grupe „Dakh Daughters“ imale smo štab u Domu filma, bilo je oko 20-30 devojaka. Dobro smo naučile nekoliko narodnih pesama, imale smo ozbiljne probe, plus smo pravile plakate na kojima smo pisali šaljive poruke policajcima. Na primer: „Zaštiti me, dobro kuvam“ ili „Nemoj da me biješ, nisam nahranila mačku kod kuće“. To su bile ženske, apolitične pošalice. Ali su prenosile jednostavnu poruku mira. Naučile smo narodne pesme i pevajući u pratnji instrumenata, bubnjeva, ko je šta imao, išle od Doma filma do četvrti sa zgradama vlade. Paralelno su ljudi na Majdanu, oni imaju svoj program. To je bilo pre prvog pokušaja da se rastera Majdan. Do 11-12. decembra. Našli smo poslanika koji se dogovorio da nas propuste do „Berkuta“. Bilo je dva kordona policije koji su tobož štitili skupštinu, Verhovnu Radu.

Kako ste se okupili? Zašto baš te devojke? Vrlo lako. Imali smo želju da nešto radimo i svako je radio šta je mogao. Devojke umeju da pevaju, a srce grupe su bile „Dakh Daughters“. Neko je dao inicijativu i mnogi su se priključili. Formirali smo grupu na Fejsbuku i tako su svi brzo dobijali informacije.

Da li je među muzičarima bilo idejnih vođa i onih koji su delovali posebno podsticajno? Ruslana Hazipova s bubnjevima. Ona je davala ritam da bismo se na vreme uključivali sa strofama i refrenima. Bila je jedna devojka, nisam je poznavala, ona je bila režiser, bilo je i kamermana, koji su snimali sve to. A ona se kao režiser dogovarala. Zapevale smo sa svih strana uz kordone policije. To je bila akcija tipa „no comments“. Prilazile smo, govorile: „Dobar dan, momci!“, otpevale tri-četiri pesme, slale im poljupce i išle dalje. Onda se desila situacija s klavirom. Moji prijatelji su ga obojili u žuto-plave boje, tad je još stajao pored nekog kordona, već su svirali na njemu.

Jednom sam tako bila s devojkama. Ali posle smo se redovno okupljali s muzičarima iz raznih grupa. Kod je hteo mogao je bilo kad da svrati na probu, vidi da momci nešto sviraju i kaže: „I šta ćemo, hoćemo li na Majdan?“ – „Idemo“. I mi bismo uzimali gomilu instrumenata, sve što smo mogli da ponesemo. Ja nisam muzičar, ali mogli su da mi daju neku pištaljku ili marakas ili manji bubanj. I naša delegacija je više puta odlazila na Majdan. Da prošeta po celom Majdanu, uđe s pesmom u sve šatore, da muzikom bodri ljude. I tako ide do tri ili četiri ujutru, da na taj način izrazi svoju solidarnost sa ljudima koji su tamo stajali.

Možeš li to iskustvo da vežeš za neki period. Da li je to bio uspon ili pad? Da li je bilo nekog ritma? Ne sećam se sad kako je sve bilo. Ali trenutak koji nas je najviše ujedinio bio je pokušaj rasterivanja Majdana. Dobro se sećam te večeri, tad sam bila na Majdanu, i već sam se spremala da krenem kući, ali sam usput svratila na čaj, da se malo zagrejem kod prijatelja tamo gde su držali probe – to je bilo veoma blizu Majdana. Tamo su uvek pratili onlajn direktan prenos. Tad nije bilo mnogo ljudi. Opet dogovori – šta, kako, gde da idemo i slično. U jednom trenutku nismo obraćali pažnju na program, bili smo se zapričali, kompjuter je bio u drugoj sobi: bilo je nekakvo zatišje, lideri su nešto govorili na sceni i otišli. U jednom trenutku uleće moj dobar prijatelj – muzičar i počinje da juri po celoj prostoriji, nešto traži. A tražio je palicu ili neki štap. Ja pitam: „Kosta, šta se desilo?“, a on kaže „Uključite prenos!“ Pritrčali smo kompjuteru, kad vidimo kako se srne kacige sa svih strana slivaju na Majdan. Strašno sam se uplašila kad sam videla tu masu. A jasno nam je da su oni jako blizu, ti strašni ljudi. Shvatam da ne mogu da zaustavim svog prijatelja, a on mi kaže da ne smetam. Planira da ode tamo. Bilo nas je šestoro-sedmoro, sve momci, ja jedina devojka…

I ja sam osetila da se jako bojim, da ću svojim telom zakloniti vrata, da niko ne izađe odavde. Jer se dešava nešto strašno! Toliko murije još nismo videli. I može svašta da se desi. Nemamo oružje. Kakva palica? Osim toga, nije našao nikakvu palicu. Svima zvone telefoni i gomila naših bliskih poznanika je u tom trenutku na Majdanu. Odgovarali su ili „Ne idem ja nigde s Majdana“ ili „Sad krećem na Majdan!“. Bilo je oko jedan-dva ujutru. Kad sam shvatila da ne mogu da zadržim momke, setila sam se da imam kacige za snoubording, ukupno pet različitih. Ukratko, svi smo pojurili na Majdan. To je bila neverovatna noć.

Uzgred, u jednostavnim, svakodnevnim situacijama ljudi najviše pokazuju kakvi su. Da li bi mogla da opišeš neke svoje utiske tog tipa?

Veoma sam se prijatno osećala u svemu tome. Napokon sam dospela u grad Sunca, o kome su pisali socijalisti-utopisti (smeje se). I ja sam bila u njemu i osećala se odlično. Moglo se prići nepoznatoj osobi i pitati šta god hoćeš, na primer: „Možete li da me odbacite kući?“- „Možemo“. Ili neko piše: „Krećem na Majdan. Iz tog i tog kraja. Neka se javi ko još ide, da svratim da ga povezem.“ Kad ti priđu i kažu: „Je li ti hladno? Dođi, daću ti pokrivač“ ili te čak silom odvuku u šator s gomilom odeće i navuku na tebe neku bundu. Jer tvoja perjana jakna uopšte ne izgleda toplo. I ti krećeš, da ne bi uvredila tog čoveka, kad se toliko brine. I to može biti bilo ko, bilo kog uzrasta, jednostavno ti pomažu.

Zavisno od situacije ljudi su se jako menjali. Na primer, kad sam pričala o rasturanju Majdana i „Berkutu“, zapazila sam da je u većini tamo bila omladina, mnogo devojaka. Sećam se jutra kad se policija već bila povukla, videla sam muškarce, videlo se da su iz Kijeva, 30-45 godina, veoma pripremljenih. U skijaškim jaknama ili kožnim bundama, u udobnoj obući. Smireni, ustremljeni na svoj cilj, videlo se da negde imaju i štapove. I oni su šetali po Majdanu. Ali ja sam se kao žena osećala u manjini, jer nisu svi pustili svoje žene te noći na Majdan. Tada su došli ljudi koji ili ranije nisu dolazili ili su dolazili retko, ali došli su da brane. Pravi snažni muškarci-ratnici. I tako su se s razvojem događaja i ljudi menjali. Veoma zanimljiv deo su bili ljudi iz zapadne Ukrajine. Nakon tog pokušaja razbijanja Majdana, još ih je više počelo stizati na Majdan – mnogo muškaraca srednjih godina. Oni su bili još ogorčeniji i još usmereniji. U njima se još više osećao unutrašnji protest.

Bilo je raznih žena, divnih, nikad nisu odbijale da pomognu što se tiče kuhinje, odeće, pospremanja. Majdan je, u stvari, bio najčistije mesto u Kijevu. Devojke, koje neumorno, uvek s osmehom, u svako doba dana i noći rade sve što treba, borave tamo, čak i kad imaju razloga za strah. Hrabre, dobre, ljubazne, pozitivne, odlučne – koje nisu mogle da ćute.

Odlomak iz knjige „Majdan. Ispovesti. Kijev 2013-2014“, čiji autori su Leonid Finberg i Uljana Golovac, a izdavač „Duh i Litera“. Prevod teksta: Milena Ivanović