Ništa bez drugarice Rosario

 Opozicija je najavljeno izjašnjavanje naroda o tome ko će biti šef države proglasila za farsu.

Ništa u nikaragvanskoj javnoj administraciji ne može da prođe, a da se „drugarica Rosario“ s tim ne složi. Odlučna je. Odeva se u živopisne boje poput hipika šezdesetih godina, njena blajhana crna kosa, umilni glas koji dok govori podrhtava, kao da recituje poeziju, deo su imidža koji želi da ostavi u javnosti. „Drugarica Rosario“ odnosno Rosario Muriljo (1951) se ne razdvaja od svoga muža. U njegovoj senci ona je apsolutno sve. Dopisnik madridskog Paisa sarkastično primećuje da je Rosario „njegova lična asistentkinja, njegova ministarka spoljnih poslova, prevodilac u zvaničnim posetama inostranstvu. Na domaćem planu, ona je stručnjak za sve prirodne katastrofe.“ Potpuno je prirodno da drugarica dograbi mikrofon i nežnim glasićem sluđenom i uznemirenom narodu izusti: „Smirimo se, sve će biti dobro zahvaljujući Bogu i Komandantu“. Ona polako, ali sigurno ispisuje novu istoriju svoje zemlje. Za nju je suprug, „veliki narodni heroj i oslobodilac svoga naroda. Nikada se velika Sandinistička revolucija iz 1979. ne bi dogodila da nije bilo komandantovog zalaganja i potpunog predanja“.

Danijel Ortega je svestan njenog doprinosa revoluciji, pa je na jednom skupu na glavnom gradskom trgu u Managvi što su ga preplavili sandinisti 19. juna kada se obeležavala godišnjica revolucije, kazao da je ona i majka njegovo sedmoro dece i da mu je bila i ostala „Oduvek odana“.

Za ovaj deo sveta ništa novo. Pamti Latinska Amerika jake žene svojih vođa. Spomenimo samo dve Argentinke Evu Peron i Kristinu Kiršner. Bile su u senci svojih muževa da bi ih kasnije nadišle. Hoćemo li videti rađanje još jedne političke dinastije u ovom delu planete videćemo. Kako sada stvari stoje sva je prilika da hoćemo. Životni put drugarice Rosario se uklapa u takav arhetip. Ona potiče iz ugledne porodice uzgajivača pamuka. Budući da je pripadala višim slojevima društva, školovala se, te je manire i pravila ponašanja visokoga društva savladala u Švajcarskoj, inače slavnoj po internatima za devojke iz uglednih bogataških kuća. Roditelji su planirali, kako je u ono vreme u imućnijim porodicama dobro to jest bogato udaju. Rosario je, međutim, imala drugačije planove. Bila je simpatizer gerilaca, bila je pritvarana, čitala je zabranjenu poeziju, pisala i skrivala revolucionare po kući. Radila je sve ono što devojke iz uglednih porodica ne smeju da rade.

Prelomni događaj u njenom životu bio je zemljotres koji je 1972. razorio Managvu, tada je izgubila dete. Potom se zaljubila u Danijela Ortegu koji je u najkritičnije vreme revolucije bio u zatvoru. Po oslobađanju pobegao je u Kostariku gde su se ponovo sreli i obećali da se nikada više neće razdvajati. Deo je to klasične latinsko američkog ljubavno-političkog narodnog mita koji sandinistički režim svesno u predizbornoj kampanji ovih dana eksploatiše. Dovoljno je videti bilborde po zemlji i odmah je jasno o čemu je reč. Koliko mu je Rosario bila oduvek odana videlo se i kada je naciju svojevremeno potresao porodični skandal. NJena pastorka Sojlaamerika Navaes optužila je svog rođenog oca Danijela Ortegu za nasilje. Rosario Muriljo ga je javno podržala i rekla kako je njegova ćerka „ludača, lažljivica i izdajica.“