Ništa bez pasoša: Uveden je pre 100 godina, kako je do toga uopšte došlo?

Biometrijske fotografije, bar-kodovi, hologrami, mikročipovi: današnji pasoš nesumnjivo je primer moderne tehnologije, piše Dojče Vele.

Nekima otvara vrata sveta, dok je onima bez odgovarajućeg pasoša taj svet zatvoren. Ali kako je sve počelo? Kako je nastala ova važna knjižica?

Venecija u vreme kuge

Još u 14. veku postojalo je nešto slično putnom dokumentu. U to vreme kuga je harala Evropom, a gradovi poput Venecije tražili su načine da suzbiju ovu bolest.

Tako je nastalo tzv. „kugino pismo“ – potvrda koju je svaki putnik morao pokazati pri ulasku u grad.

Ako je dolazio iz područja zahvaćenog kugom, nije mu bilo dozvoljeno da uđe u grad na Lidu.

Tada putni dokument još nije bio povezan s državljanstvom, već s mestom prebivališta. Povezivanje nacionalnosti s pasošem uvedeno je mnogo kasnije, u 20. veku.

Uvođenje jedinstvenih pasoša

Neposredno nakon Prvog svetskog rata pojavila se ideja o uvođenju globalnih standarda za pasoše. Ovaj zadatak poveren je novoosnovanoj Ligi naroda, preteči današnjih Ujedinjenih nacija.

Prema rečima Hermine Dibolt, iz arhiva UN u Ženevi, pasoši kakve danas poznajemo postoje tek oko 100 godina.

Liga naroda, osnovana 1920. godine, imala je zadatak da obezbedi mir nakon Prvog svetskog rata.

U tom periodu propadala su stara kolonijalna carstva, a nastajale nove nacionalne države. Tokom rata mnogi su bili prognani i često su imali samo lokalne dokumente za dokazivanje identiteta.

Zemlje poput Nemačke, Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva i Italije već su tokom rata zahtevale zvanične lične dokumente od ljudi iz neprijateljskih zemalja koji su želeli da uđu na njihov teritoriju.

Nakon 1918. godine, kada su milioni ljudi bili u bekstvu, granični službenici imali su problema s proverom brojnih različitih putnih dokumenata.

Bilo je teško prepoznati da li je neki pasoš autentičan ili ne. Zato je bilo potrebno pronaći rešenje.

Godine 1920. Liga naroda okupila je svetske lidere u Parizu kako bi dogovorili jedinstvena pravila za putne dokumente. Dogovoreno je da pasoši svuda izgledaju isto i sadrže iste informacije.

Od tada su pasoši morali imati dimenzije 15,5 x 10,5 centimetara, sadržavati 32 stranice i na naslovnoj strani nositi naziv države i grb. Taj format koristi se i danas.

Sloboda za jedne, prepreka za druge

Već tada su postojali kritičari pasoša. Njihov argument bio je da dokument ne služi slobodi putnika, već njihovoj kontroli.

„Neki lideri želeli su da sve ostane kao pre, kada su se ljudi mogli slobodno kretati bez nošenja dokumenata. Pasoš je bio nepopularan i u javnosti i u medijima.

su smatrali da im pasoši ograničavaju slobodu i narušavaju privatnost. Osim toga, pasoš je bio povezan s mnogo birokratije i komplikacija“, objašnjava Hermine Dibolt.

U članku „Njujork Tajmsa“ iz 1926. godine piše: „Mora li pasoš ostati stalni element putovanja?

Sistem koji je nastao tokom rata nezgrapan je, dosadan i ometa slobodno kretanje između nacija.“

Međutim, bilo je prekasno zaustaviti ovaj razvoj. Članice Lige naroda nisu se mogle dogovoriti kako bi svet bez graničnih kontrola i pasoša trebalo da izgleda. Tako je pasoš ostao.

Moderni pasoš i globalna nejednakost

Do danas, pasoš može značajno uticati na život osobe. Državljanstvo određuje kuda neko može putovati i gde se može zadržavati. U zavisnosti od zemlje porekla, pasoš svom vlasniku može doneti velika prava – ili očaj.

Razne top-liste pasoša pokazuju koliko se zemalja može posetiti bez vize s određenim pasošem.

A šta je s ljudima koji nemaju državljanstvo ni pasoš? Oko deset miliona ljudi u svetu je bez državljanstva. Jedan od razloga može biti diskriminacija etničkih grupa.

Prema Američkom institutu za diplomatiju i ljudska prava, oko 70 procenata Roma i Sinta u Nemačkoj je bez državljanstva.
Zlatni pasoši i u EU

Pasoši su među najtraženijom robom – ne samo na crnom tržištu. Nekolo karipskih država nudi takozavne zlatne pasoše.

Do pre par godina, više članica EU je imalo takva program, na primer Kipar, Bugarska i Portugal. Ti programi su ukinuti posle kritika Brisela.

Malta je poznata po svom programu investitora gde je minimalna investicija za sticanje državljanstva oko 690.000 evra, ali uz dodatne troškove i donacije, ukupni iznos može preći 1,15 miliona evra.

Grčka nudi boravišnu dozvolu uz ulaganje od najmanje 250.000 evra u nekretnine, a posle sedam godina boravka, investitori mogu da se prijave za grčko državljanstvo.

U nekim popularnim regionima kao što su Atina, Solun, Santorini i Mikonos, minimalni iznos ulaganja je povećan na 500.000 evra.