Njegov bauk progoni: Šta bi pobeda Trampa zaista značila za Evropu?

U poređenju sa početkom godine, čini se da je većina evropskih zvaničnika konačno shvatila šta bi Trampovo predsedništvo značilo za dobrobit kontinenta, piše Politico.

Većina veruje da bi podrška SAD Ukrajini bila oslabljena i da bi nastavak podrške SAD NATO-u bio upitan.

Takođe postoji široko rasprostranjeno razumevanje da će Tramp krenuti u kampanju ekonomskog nacionalizma zasnovanu na carinama, protekcionizmu i isključenju tržišta, što bi bez sumnje štetilo njihovim ekonomijama.

Zbog toga su poslednjih nekoliko meseci pravili planove osmišljene da bi evropske institucije i politike „dokazale Trampu“, naglašavajući potrebu da Evropa troši više na odbranu, proizvodnju oružja i vojne kapacitete.

Takođe se mnogo govori o geostrateškom pristupu ekonomskoj politici – ne samo u odnosu na Kinu, već u slučaju sve više unilateralističkih i protekcionističkih SAD.

Svi ovde shvataju da će uticaj Trampovog predsedavanja biti veliki, ali raste osećaj da Evropa od 450 miliona ljudi može da se nosi sa ovim posledicama. Osim, možda, kada je u pitanju unutrašnja politika.

Istina je da bi druga Trampova pobeda imala dubok uticaj na nacionalnu politiku u Evropi, verovatno pojačavajući krajnje desničarske populističke partije i pokrete koji prihvataju istu neliberalnu politiku koju Tramp i njegov pokret „Učinimo Ameriku ponovo velikom“ zagovaraju godinama.

Kada je potpredsednica SAD Kamala Haris rekla da se „svetski lideri smeju Donaldu Trampu“ tokom televizijske predsedničke debate ovog meseca, Tramp je istakao snažnu podršku koju je dobio od mađarskog premijera Viktora Orbana.

„Jedan od najcenjeniji ljudi, zovu ga jakim čovekom“, rekao je on. Orban, tvrdi bivši predsednik SAD, recipročno tvrdi da je „najpoštovanija osoba koje se najviše plaše Donald Tramp“.

Ni u tome mađarski lider teško da je usamljen. Neliberalni lideri i stranke širom Evrope vide Trampa i njegov pokret kao primere koje treba slediti, a ne strah.

Od nemačkog Bjorna Hekea i stranke Alternativa za Nemačku do Holandije Gerta Vildersa i njegove Partije slobode, francuske opozicione liderke Marine Le Pen i njene stranke Nacionalni skup (RN) i italijanske premijerke Đorđe Meloni i njene stranke Braća Italije — za njih , Tramp personifikuje kako izgleda uspešan lider u modernom društvu.

Centrističke evropske snage su već počele da se oslanjaju na podršku krajnje desnice da bi stekle ili zadržale vlast u previše zemalja: stranke tvrdog desnice ušle su u koalicione vlade u sedam zemalja EU – Hrvatskoj, Češkoj, Finskoj, Mađarskoj, Italiji, Holandiji i Slovakia.

Štaviše, aktuelna švedska vlada zavisi od pomoći krajnje desnice; a nova francuska vlada desnog centra moći će da upravlja samo uz prećutnu podršku RN.

Sve ove krajnje desničarske stranke dele ključne perspektive sa Trampom i pokretom MAGA: One su nacionalističke i antiimigrantske; proruski u ovoj ili onoj meri i sa izuzetkom Meloni protive se podršci Ukrajini; za ekonomske i društvene nedaće okrivljuju druge, kao što su stranci, obojeni ljudi, nehrišćani ili drugi žrtveni jarci; oni su skeptici prema EU i, u nekim slučajevima, anti-NATO.

Štaviše, njihova politika je izrazito neliberalna, fokusirana na suzbijanje nezavisnih medija, dominaciju u pravosuđu i kontrolu centralne banke.

I to je sada slučaj, čak i pre moguće Trampove pobede. Njegova pobeda bi sigurno dodatno podstakla ove partije i podstakla njihovu normalizaciju – baš kao što je to bilo u SAD.

Da li je zaista nategnuto da bismo mogli da vidimo kako nova francuska vlada sklapa dogovore sa RN kako bi ostala na vlasti, čak i ako to znači preuzimanje neliberalnije politike?

Da li je toliko nezamislivo da pobednička Hrišćansko-demokratska unija u Nemačkoj ne bi odbila podršku AfD-a ako bi to značilo isključenje sadašnjih vladajućih partija iz vlasti?

Ili da bi Meloni bila u velikom iskušenju da se dodvorava američkom predsedniku, čak i ako bi to značilo zauzimanje skeptičnijeg stava prema Ukrajini i EU?

Mnogi od nas bi žalili zbog kraja američkog globalnog liderstva, što bi Trampova pobeda nesumnjivo značila.

Ali ima mnogo drugih koji bi u toj pobedi videli obnovu američkog vođstva — iako duboko drugačiju od one koju je svet video od 1945.

O američkim predsedničkim izborima možda odlučuju američki birači, ali oni imaju globalne posledice.

I to svakako važi za predstojeći novembar, koji će možda biti najvažnija trka od 1860. sa dalekosežnim implikacijama na demokratiju u celini.