Nobelova nagrada za mir beloruskom aktivisti i ruskim i ukrajinskim nevladinim organizacijama

Dobitnici ovogodišnje Nobelove nagrade za mir predstavljaju civilno društvo u svojim zemljama. Oni već dugi niz godina promovišu pravo na kritiku vlasti i zaštitu osnovnih prava građana.

„Oni su uložili izuzetan napor da dokumentuju ratne zločine, kršenje ljudskih prava i zloupotrebu položaja. Zajedno pokazuju značaj civilnog društva za mir i demokratiju“, navodi se u obrazloženju.

Aleš Bijaliatski je bio jedan od pokretača demokratskog pokreta koji se pojavio u Belorusiji sredinom 1980-ih. Posvetio je svoj život promovisanju demokratije i mirnog razvoja u svojoj domovini. Između ostalog, osnovao je organizaciju Viasna (Proleće) 1996. godine kao odgovor na kontroverzne ustavne amandmane koji su predsedniku dali diktatorska ovlašćenja i koji su pokrenuli široke demonstracije. Viasna je pružila podršku zatvorenim demonstrantima i njihovim porodicama. U godinama koje su usledile, Viasna je evoluirala u široku organizaciju za ljudska prava.

Aleša Bijatskog je bio u zatvoru od 2011. do 2014. Nakon velikih demonstracija protiv režima 2020. godine, ponovo je uhapšen. On je i dalje u pritvoru bez suđenja.

„Uprkos ogromnim ličnim poteškoćama, gospodin Bijatski nije popustio ni milimetar u svojoj borbi za ljudska prava i demokratiju u Belorusiji“, navodi nobelov komitet.

Organizaciju za ljudska prava Memorial osnovali su 1987. godine aktivisti za ljudska prava u bivšem Sovjetskom Savezu koji su želeli da osiguraju da žrtve ugnjetavanja komunističkog režima nikada ne budu zaboravljene. Među osnivačima su bili dobitnik Nobelove nagrade za mir Andrej Saharov i zagovornica ljudskih prava Svetlana Ganuškina. Memorijal je zasnovan na ideji da je suočavanje sa prošlim zločinima od suštinskog značaja za sprečavanje novih.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza, Memorijal je postao najveća organizacija za ljudska prava u Rusiji. Pored uspostavljanja centra za dokumentaciju o žrtvama staljinističke ere, Memorijal je sakupio i sistematizovao informacije o političkom ugnjetavanju i kršenju ljudskih prava u Rusiji. Memorijal je postao najautoritativniji izvor informacija o političkim zatvorenicima u ruskim pritvorskim objektima. Organizacija je takođe bila na čelu napora u borbi protiv militarizma i promovisanju ljudskih prava i vlade zasnovane na vladavini zakona.

Tokom čečenskih ratova, Memorijal je prikupljao i proveravao informacije o zlostavljanjima i ratnim zločinima nad civilnim stanovništvom od strane ruskih i proruskih snaga. Zbog ovog posla je 2009. godine ubijena šefica ogranka Memorijala u Čečeniji Natalija Estemirova.

Akteri civilnog društva u Rusiji su godinama bili izloženi pretnjama, zatvaranju, nestancima i ubistvima. Kao deo vladinog uznemiravanja Memorijala, organizacija je rano označena kao „strani agent“. U decembru 2021. godine vlasti su odlučile da se Memorijal prinudno likvidira i da se dokumentacioni centar trajno zatvori. Zatvaranja su stupila na snagu u narednim mesecima, ali ljudi koji stoje iza Memorijala odbijaju da budu zatvoreni. U komentaru na prisilno raspuštanje, predsednik Jan Račinski je izjavio: „Niko ne planira da odustane.

Centar za građanske slobode osnovan je u Kijevu 2007. godine u cilju unapređenja ljudskih prava i demokratije u Ukrajini. Centar je zauzeo stav da ojača ukrajinsko građansko društvo i izvrši pritisak na vlasti da od Ukrajine naprave punopravnu demokratiju. Da bi razvio Ukrajinu u pravnu državu, Centar za građanske slobode se aktivno zalagao da Ukrajina postane povezana sa Međunarodnim krivičnim sudom.

Nakon ruske invazije na Ukrajinu u februaru 2022, Centar za građanske slobode se angažovao u naporima da identifikuje i dokumentuje ruske ratne zločine protiv ukrajinskog civilnog stanovništva. U saradnji sa međunarodnim partnerima, centar igra pionirsku ulogu u nastojanju da krivci budu odgovorni za svoje zločine.

„Dodeljivanjem Nobelove nagrade za mir za 2022. Alešu Bjajatskom, Memorijalu i Centru za građanske slobode, Norveški Nobelov komitet želi da oda počast trojici izuzetnih šampiona ljudskih prava, demokratije i mirnog suživota u susednim zemljama Belorusiji, Rusiji i Ukrajini. Kroz svoje dosledne napore u korist humanističkih vrednosti, antimilitarizma i principa prava, ovogodišnji laureati su revitalizirali i ispoštovali viziju mira i bratstva među narodima Alfreda Nobela – viziju koja je danas najpotrebnija u svetu“, zaključeno je u obrazloženju.

Prošle godine su Nobelovu nagradu za mir dobili filipinska novinarka Marija Resa i ruski novinar Dimitrij Muratov.

Oni su nagradu dobili jer su se u svojim državama borili slobodu medija i slobodu izražavanja.

„Resa i Muratov dobili su nagradu za mir za hrabru borbu za slobodu izražavanja na Filipinima i u Rusiji. Istovremeno, oni su predstavnici svih novinara koji se zalažu za ovaj ideal u svetu u kome se demokratija i sloboda štampe suočavaju sa sve nepovoljnijim uslovima“, navedeno je tada u obrazloženju.

Nobelova nagrada za mir se od 1901. godine svake godine dodeljuje u Oslu, i dodeljuje je Švedska kraljevska akademija.

Prvi dobitnici su Švajcarac Žan Anri Dinan, osnivač Crvenog krsta i začetnik Ženevske konvencije, i Francuz Frederik Pasi, osnivač i predsednik Francuskog društva za arbitražu među nacijama.

Odbor koji odlučuje kome će biti uručena ova prestižna nagrada sastoji se od pet članova, koje bira norveški parlament na svakih šest godina. Iako nigde nije određeno da članovi moraju biti Norvežani, do danas su svi članovi komiteta bili norveški državljani.

Predloge kandidata za dobitnike Nobelove nagrade za mir, mogu predložiti, pored svih članova vlade ili Međunarodnog suda pravde, profesori (uglavnom angažovani na katedrama za političke nauke, pravo, filozofiju, istoriju i sociologiju), kao i rukovodioci odgovarajućih instituta.

Zbog svoje političke prirode, Nobelova nagrada za mir je većinu svoje istorije bila predmet brojnih kontroverzi. Za razliku od ostalih Nobelovih nagrada, može biti dodeljena i učesnicima određenih mirovnih pregovora koji su završeni bez uspeha, odnosno koji nisu doveli do postizanja mirovnog sporazuma. Zbog toga se pojedine dodele iz današnje perspektive dovode u pitanje.

Među kontroverznim dodelama su ona iz 1973. godine kada je Nobela trebalo da dobiju vijetnamski političar Le Duk To i državni sekretar SAD Henri Kisindžer, za pregovaranje o mirovnom sporazumu u Vijetnamskom ratu. Iako je Kisindžer prihvatio Nobelovu nagradu, do danas je Le Duk To jedina osoba koja je odbila ovo priznanje.

Naknadno oduzimanje Nobelove nagrade za mir nije moguće.

Još jedan primer koji je bio predmet kritika je Nobelova nagrada za mir dodeljena 1994. izraelskom predsedniku Šimonu Peresu, izraelskom političaru Jicaku Rabinu i palestinskom političaru Jaseru Arafatu, za njihove napore u uspostavljanju mira između Izraelaca i Palestinaca.

Iako se Nobelove nagrade u ostalim kategorijama uručuju pojedincima, ova nagrada se može dodeliti i međunarodnim organizacijama. To je bio slučaj 2020. godine, kada je Svetski program za hranu odabran za svoje napore u borbi protiv gladi, doprinos poboljšanju uslova za mir u područjima pogođenim sukobima i za nastojanje da se spreči upotreba gladi kao oružja za rat i sukob.

Nobelove nagrade postoje zahvaljujući švedskom naučniku i industrijalcu Alfredu Nobelu koji je želeo da se iz njegovog fonda svake godine izdvaja novac za doprinos čovečanstvu.

Alfred Nobel (1833-1896) je odredio institucije koje će dodeljivati nagrade svake godine, među kojima su Švedska akademija za književnost, Institut Karolinska za medicinu, Švedska kraljevska akademija za fiziku i hemiju, kao i Odbor za mir koji specijalno bira norveški parlament.

Nobelova nagrada se sastoji od zlatne medalje, diplome i čeka na oko devet miliona kruna (oko milion evra). Novčani iznos nagrade se deli ako ima više laureata u jednoj disciplini.