Norveška: Od lidera u izvozu nafte do pionira zelene energije

Ali, gradske vlasti se sada nadaju da će upravo to doprineti da ovaj grad postane predvodnik u transformaciji Norveške od zemlje koja je među najvećim proizvođačima fosilnih goriva na svetu do globalnog pionira zelene energije.

Za Rajmonda Johansena, gradonačelnika Osla, predvođenje globalnih napora u borbi protiv klimatske krize istovremeno predstavlja i pragmatičan ekonomski odgovor na opadanje norveške industrije fosilnih goriva i moralnu obavezu da se pronađu rešenja za krizu čijem nastanku je ona doprinela.

U središtu Johansenovog plana nalazi se jedna spalionica industrijskog otpada. Postrojenje Oslo Varme, koje se nalazi na obodu grada, stvara toplotu i struju pomoću energije dobijene spaljivanjem otpada i trenutno je daleko najveći zagađivač ugljenikom. Ali Johansen kaže da Oslo želi da ova spalionica postane uzor za to kako gradovi širom Evrope mogu da smanje emisiju ugljenika istovremeno se oslobađajući svog otpada.

“To je jedna od najvećih ambicija koju imam kao lider Osla. Mi smo istovremeno i dovoljno mali i dovoljno veliki da postanemo probni poligon za zapadnu Evropu”, rekao je Johansen, prenosi Gardijan.

Plan je da se spalionica dodatno opremi tehnologijom hvatanja ugljenika, kako bi se sprečilo da on dospe u atmosferu i na taj način utiče na globalno zagrevanje. Ovo postrojenje godišnje spaljuje oko 400.000 tona otpada koji ne može da se reciklira, od čega između 50.000 i 100.000 tona čini smeće iz domaćinstava u Velikoj Britaniji. Spalionica proizvodi oko 15 odsto emisije ugljenika u Oslu.

Ako bude uspešan, ovaj projekat bi mogao da odigra ključnu ulogu u cilju Osla da se emisija ugljenika smanji za 95 odsto do 2030. u poređenju sa nivoima iz 2009, kaže Johansen i naglašava da bi to mogao da bude i prvi korak u primeni ove tehnologije na sličnim postrojenjima za dobijanje energije spaljivanjem otpada širom Evrope.

Jedan od najambicioznijh ciljeva ovog projekta je da postane uporište za širi plan Norveške da se svori sveobuhvatni sistem za hvatanje ugljenika, koji bi bio u mogućnosti da njegove emisije iz cele Evrope zauvek zarobi i pohrani ispod Severnog mora.

“Sa etičke i moralne tačke gledišta, smatram da je važno što smo spremni da doprinesemo borbi protiv klimatskih promena na naprednijem i opsežnijem nivou i da razvijemo nove tehnologije koje su za to neophodne”, kaže Johansen.

Norveška veruje da može da nadogradi svoju poluvekovnu praksu sprovođenja gasa cevima iz Severnog mora do Evrope tako što će isto, samo u suprotnom smeru, činiti i sa ugljenikom.

Cilj projekta pod nazivom “Polarna svetlost” je da se tečni CO2 iz industrijskih postrojenja opremljenih tehnologijom za hvatanje ugljenika sprovodi do jednog terminala na norveškoj zapadnoj obali. Odatle bi se tečni ugljenik cevovodom transportovao u skladište ispod Severnog mora, gde bi ostao za stalno.

“Bogata, od nafte i gasa zavisna zemlja kao što je Norveška je na neki način u obavezi da raszvije takvu tehnologiju i učini je pristupačnijom ostatku Evrope. Mi moramo to da uradimo. Moramo da platimo cenu”, naglasio je Johansen.

Osim što bi za sprovođenje ovog projekta bila potrebna ogromna količina novca, pojavila se i zabrinutost da li će on biti toliko efikasan u borbi protiv klimatskih promena koliko se tvrdi.

Johansen kaže da deo skepticizma potiče iz straha da bi hvatanje ugljenika moglo da doprinese da se vlade “ulenje kada je u pitanju recikliranje otpada i ponovno korišćenje materijala”. Neki od kritičara strahuju da bi preveliko oslanjanje na tehnologiju hvatanja ugljenika, koja u proseku “zarobi” između 80 i 95 odsto emisija, moglo da dovede do toga da se u svetu održi status kvo po pitanju smanjenja nivoa ugljenika umesto da se radi na pronalaženju čistijih alternativa.

Johansen tvrdi da će i spaljivanje otpada i hvatanje ugljenika i dalje biti neophodni kao “poslednje utočište” među načinima za smanjenje zagađenja, čak i pored rigoroznog usmeravanja na obnovljive i reciklirane materijale.

Prema njegovim rečima, čak i uz “veoma naprednu reciklažu”, između 20 i 25 odsto evropskog otpada bi ipak završilo na deponijama, gde bi se stvarale još veće emisije ugljenika nego u nekom postrojenju za spaljivanje otpada.