Reč populizam je bila sveprisutna u 2016. Politički lideri koji tvrde da govore za narod ostvarili su značajne pobede u Evropi, Aziji i sa izborom Donalda Trampa u Sjedinjenim Državama.
Populizam je prvo označavao protest američkih farmera protiv banaka i monopola na železnice s kraja 19. veka. Sada taj izraz označava ljutnju i bes prema privilegovanim moćnim elitama kako u javnim tako i u privatnim sektorima. U Italiji Pokret pet zvezdica Bepea Grila se bori protiv „establišmenta“, a naširoko se definiše tako da uključuje sve – od novinara preko privrednika do političara. Slično tome, Tramp je u SAD obećao da će „isušiti močvaru“.
Novi populizam ima rasprostranjenije ciljeve i daje paušalnije izjave nego što je to bio slučaj s njegovim prethodnikom iz 19. veka. Današnji populistički lideri su velikodušni u mržnji, ali škrti kada je reč o specifičnim politikama. Oni iskorišćavaju levičarsku i desničarsku politiku, često istovremeno – Tramp, na primer, obećava plaćeno porodiljsko odsustvo i povećanje minimalca zajedno sa smanjenjem poreza za bogate i finansijsku deregulaciju i deregulaciju u vezi sa zaštitom životne sredine. Politička orijentacija je nevažna u populizmu jer njega ne zanimaju dokazi ili detaljni predlozi promene, već da harizmatični lider manipuliše osećanjima.
Za razliku od tradicionalnih ili socijalističkih partija, novi populizam ne nastoji da dopre do socioekonomske klase, već do identiteta i kulture. Ciljana publika populista su svi koji se osećaju ekonomski ugroženo zbog globalizacije, briga da će im imigranti uzimati posao i promene društvene kompozicije, ili koji su prosto nesrećni zbog primećenog gubitka statusa (sentiment koji se odražava u neprijateljstvu, naročito među belcima, prema „političkoj korektnosti“).
Ekonomisti mogu da tvrde da se životni standardi poboljšavaju ili da se finansijski jaz u mnogim razvijenim zemljama ne produbljuje. Ali oni ne mogu da se bore protiv toga što su ljudi nesrećni jer se osećaju marginalizovano, potcenjeno i prezreno.
Prethodni protestujući pokreti, kao što su Sifražetkinje i raniji socijalisti, često su opskrbljivali ideje i lidere koji su na kraju postali deo političkog mejnstrima. Novi populizam je drugačiji zato što kategorično odbija legitimitet establišmenta i odbacuje pravila igre. Najdžel Faraž, lider Partije za nezavisnost Velike Britanije, pravi je populista; senator Berni Sanders, bivši predsednički kandidat u SAD koji je sprovodio kampanju za Hilari Klinton nakon što je izgubio bitku za nominaciju Demokratske stranke, nije.
Prema morališućem pogledu na svet novog populizma, pošteni „narod“ se bori protiv pokvarenih „elita“. Ali nije potpuno jasno ko pripada kojoj grupi jer je populistički jezik toliko emotivan i neprecizan. Narod je „tiha manjina“ – Trampovi „dobri, obični Amerikanci“ ili „mali narod“, kako to kažu Faraž ili liderka francuskog ekstremno desničarskog Nacionalnog fronta Marina le Pen. U mom gradu Torontu oni su „Fordova nacija“ – prostodušni stanovnici predgrađa kojima nije smetalo što je njihov gradonačelnik, pokojni Rob Ford, šovinista i siledžija koji puši krek.
Tvrdeći da definišu „narod“, populisti dobijaju moć da isključuju. „Elite“ koje više nemaju svest o potrebama naroda su prirodno izvan začaranog kruga populista. Ali su i svi čiji se stavovi kose s narodnom voljom, uključujući otprilike polovinu američkih birača koji su birali Hilari Klinton, ili 48 odsto Britanaca koji su glasali za ostanak Ujedinjenog Kraljevstva u EU.
Levičarski i desničarski populisti se prvenstveno razlikuju po tome kako biraju koje će „one druge“ isključivati i napadati, pri čemu ovi prvi izdvajaju velike korporacije i oligarhe, a ovi drugi ciljaju etničke i verske manjine. Čim se neprijatelji odrede, mogu da se krive kada je volja „naroda“ frustrirana. Baš kao što Tramp cilja na Meksikance i muslimane, venecuelanski predsednik Nikolas Maduro, jadan i nekompetentan naslednik Uga Čaveza, krivi zlu spoljnu silu Sjedinjene Države za produbljivanje krize u njegovoj zemlji.
Žestoki nacionalizam i priča o povratku suvereniteta su ključne komponente populističkih čari. Isto i istorija ili tačnije nostalgija za idealizovanom prošlošću. „Učinimo Ameriku ponovo velikom“, kako bi to Tramp rekao. U Evropi populistički lideri kao što je mađarski premijer Viktor Orban i lider holandske Partije za slobodu Gert Vilders kažu za hrišćansku Evropu da je pod opsadom muslimanskih hordi, iako sve manje Evropljana ide u crkvu. Za vreme kampanje za Bregzit tabor „Napusti“ osvrnuo se na Bitku kod Denkerka, kada su se Britanci sami borili protiv Sila Osovine koje je predvodila Nemačka.
Istini za volju, mnogo toga je krenulo naopako za strašno mnogo ljudi. Globalizacija i automatizacija uništavaju radna mesta u razvijenim zemljama; moćne korporacije i bogati pojedinci u previše zemalja dobijaju veći udeo bogatstva i plaćaju manje poreza, a uslovi života se i dalje pogoršavaju za ljude u američkom Pojasu rđe (US Rust Belt) ili u Severoistočnoj Engleskoj i Velsu.
Ali populistički lideri ne nude obazriva rešenja, samo fantazije. Trampovi predlozi da se izgradi „veliki, divan“ zid na meksičkoj granici, da se zabrani ulazak muslimanskim imigrantima, da se ponovo otvore rudnici uglja i Kini uvedu tarife nisu samo nefunkcionalni; oni će najverovatnije podstaći trgovinski rat i pogoršati stvari za njegove pristalice sa ekonomskim teškoćama.
Čari populizma se intenziviraju kada se čini da politički i ekonomski sistemi propadaju, što objašnjava uspon Jakobinaca u ranim fazama Francuske revolucije, pokreta Know Nothing u Americi sredinom 19. veka, fašista u Musolinijevoj Italiji i nacista u Hitlerovoj Nemačkoj. Sve su te grupacije tvrdile da poseduju moralnu čistotu i obećale da će uništiti stari korumpirani sistem u ime „naroda“.
Današnja populistička politika sa svojim tvrdnjama da ima monopol na istinu takođe je izuzetno nedemokratska. Već možemo da vidimo u Mađarskoj, Poljskoj i Turskoj da kada populisti dobijaju moć, upotrebiće poluge koje imaju u rukama, uključujući državu, da unište demokratske institucije.
Taj oblik populizma predstavlja ozbiljnu nacionalnu i međunarodnu pretnju u 2017. Moramo da se pripremimo za najgore; ali možemo da se nadamo da će ove nove autsajderske političke sile ubediti ležerne tradicionalne partije da usvoje izuzetno potrebne reforme, kao što je Sanders nastojao da učini tokom unutarstranačkih glasanja Demokratske stranke. Možda će onda naše postojeće strukture biti dovoljno snažne da podnesu napad onih koji obećavaju spas, a donose haos.
Autorka je upravnik na Koledžu svetog Antonija na Oksfordu
Copyright: Project Syndicate, 2016. www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
