Humanitarna kriza u Avganistanu je već produbila konflikte na drugim mestima, uključujući Evropu, gde konfrontacija eskalira između Belorusije i njenih suseda iz Evropske unije – Poljske, Litvanije i Letonije.
Čak i pre kraha u Kabulu beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko je kanalisao izbeglice i migrante preko granice i da bi se osvetio za sankcije EU koje su uvedene njegovoj diktaturi i da bi stvorio neke dodatne prihode.
Beloruske vlasti su organizovale letove iz Iraka i turskih gradova. Pošto su naplaćivale nekoliko hiljada dolara po putniku i obećavale bezbednu i nesmetanu ispostavu Zapadnoj Evropi, svoj „ljudski teret“ su istovarivale na poljsku, litvansku i letonsku granicu.
Od početka godine je do Litvanije stiglo više od 4.000 izbeglica, pedeset puta više nego 2020. godine, što je potreslo lokalne zajednice i ozbiljno uznemirilo domaće javno mnjenje. Suočene s prilivom pridošlica, Litvanija i Letonija su uvele vanredno stanje.
Sada im se pridružuje i Poljska, gde je već bilo nekoliko stotina pokušaja da se izbeglice utrape preko granice. Zbunjene, izgubljene i gladne izbeglice se hapse u pograničnim gradovima i prisilno se vraćaju na belorusku stranu.
Iako se takvi „pušbekovi“ kose sa Ženevskom konvencijom, zemlje EU se sve više oslanjaju na ovu praksu.
Poljska otvoreno ignoriše pravo svih izbeglica da podnesu zahtev za međunarodnu zaštitu. Umesto da ih smeštaju u za to namenjene centre i istraže njihova prava, poljske vlasti ih proteruju najbrže što mogu. Kao rezultat toga u pograničnoj zoni ima sve više kampova.
U protekle dve nedelje pažnju zemlje privlači grupa od 32 migranta iz Avganistana, koji su vraćeni na poljsko-belorusku granicu – iscrpljeni muškarci, žene i deca koji lutaju graničnim područjem, opkoljeni pripadnicima pogranične straže, vojnog osoblja i policije iz obe zemlje.
Spavaju na zemlji dok advokati, novinari, opozicioni članovi Parlamenta i čak lekari nemaju pristup. Poljske vlasti ne obezbeđuju hranu, tako da izbeglice preživljavaju na hlebu od Belorusa i vodi iz potoka. Bez higijenskih sredstava ili lekova sve je više bolesnih.
U međuvremenu, poljski de fakto lider, predsednik partije Pravo i pravda (PiS) Jaroslav Kačinjski ispituje situaciju za svrhu sopstvene propagande, nadajući se da će otpor prihvatanju izbeglica imati sličan podsticajni efekat za njegove pristalice kao što je imao 2015. Sada kada joj je podrška pala na 30 odsto, što je nivo koji više ne garantuje izbornu pobedu, PiS je sve očajnija.
Poljska vlada želi da stvori atmosferu straha da bi mogla da se pozicionira kao čuvar navodno ugroženog društva.
Vlasti su odmah poslale helikoptere i hiljadu vojnika naoružanih mašinskim puškama da se suoče sa očajnim nenaoružanim ljudima.
Visoka žičana ograda je sada podignuta duž granice s Belorusijom, gde premijer i ministri zarad javnosti dolaze u posete obučeni u vojne uniforme, obećavajući da će spasiti Poljake „od novog talasa izbeglica“.
Evropski sud za ljudska prava je 25. avgusta naredio Poljskoj da za izbeglice na granici obezbedi vodu, hranu, odeću, medicinsku negu i, ako je moguće, privremeno sklonište. Ali poljska vlada tvrdi da ima posla sa nelegalnom imigrantima kojima ionako ne bi moglo da se pomogne jer su na beloruskoj strani granice (što nije tačno).
Da bi stvorila alibi, poslala je kamion s hranom i lekovima na granični prelaz daleko od mesta gde kampuju Avganistanci. Kao što se i predviđalo, Belorusija ne dozvoljava kamionu ulazak.
Ništa od toga ne pije vodu jer su se sve strane upustile u najciničniju vrstu politike. Belorusija odbija da dozvoli da humanitarna pomoć stigne do izbeglica dok se istovremeno hvali da pomaže evakuaciju Avganistanaca iz Kabula. Slično tome, Poljska odbija da dopusti ulazak avganistanskim izbeglicama dok istovremeno prihvata hiljade Belorusa koji beže od Lukašenkove diktature.
Ponašanje poljske vlade je na meti žestoke kritike liberalnih medija, nevladinih organizacija i opozicije.
Ali je odgovor Donalda Tuska, bivšeg premijera Poljske i predsednika Evropskog saveta koji se ovog leta vratio u nacionalnu politiku, znatno kontrolisan. Iako Tusk kritikuje Vladu zbog odbijanja da obezbedi najosnovniju pomoć za izbeglice, on takođe naglašava potrebu da se održi čvrsta kontrola nad granicom.
Tusk dobro zna da obični Poljaci nisu tako empatični prema izbeglicama kao liberalni mediji i nevladine organizacije.
To potvrđuje anketa Instituta za tržišno i socijalno istraživanje (IBRiS) koja pokazuje da je većina Poljaka (54 odsto) protiv prihvatanja imigranata i izbeglica dok samo 38 odsto ispitanika podržava otvaranje granica za njih. Kada su bili upitani da li na granici između Poljske i Belorusije treba da se podigne zid, 47 odsto ispitanika je odgovorilo potvrdno dok se 43 odsto nije složilo.
Odgovor poljske vlade je pažljivo realizovan da bi se postigao maksimalni propagandni efekat.
Da poljske vlasti iskreno brinu zbog izbeglica koje kampuju na granici (i zbog ostalih koje bi možda mogao da pošalje Lukašenko), one bi već podigle ogradu pre mesec ili dva. Svi su već izvesno vreme znali za sličnu situaciju na litvansko-belosruskoj granici. Koordinisana operacija propagande poljske i belosruske vlade nije mogla biti efikasnija.
Autor je osnivač pokreta Politička kritika, direktor Instituta za napredne studije u Varšavi i viši saradnik u Nemačkom savetu za spoljne odnose.
Copyright: Project Syndicate, 2021. www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
