Demokratske vlade na Zapadu sve više gube kompas.
Počev od zaokreta ka neliberalizmu u Poljskoj i Mađarskoj pa do izglasavanja Bregzita u Ujedinjenom Kraljevstvu i pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima, izuzetno pogubna crta populizma inficira društva i sve se više širi.
Draž populizma je jasna. Suočeni sa stagnirajućim platama i padom kvaliteta života, ljudi se osećaju frustrirano, što se pojačava kada im lideri stalno govore da će biti bolje. Onda dođe populista i obećava da će prodrmati stvari, braniti interese „naroda“ (iako zapravo samo jednog njegovog dela) i nudi nešto svakako atraktivnije od održivih rešenja, a to su žrtvena jagnjad.
Na vrhu liste žrtvene jagnjadi je „elita“ – uspostavljene političke partije i lideri korporacija. Umesto da štite „narod“ od ekonomskog pritiska i nesigurnosti, ta grupa, tvrdi populista, profitira od patnje naroda. Negujući globalizaciju tako što narodu nameću sve veću otvorenost, nagomilali su bogatstvo, koje zatim štite izbegavanjem poreza i investicijama u inostranstvu.
Ali ne krive se samo elite. Da, one izdaju narod. Ali jedan način na koji to čine jeste primoravanjem naroda da prihvate jednaka prava i prilike za manjine, imigrante i strance koji „kradu“ radna mesta, ugrožavaju nacionalnu bezbednost i potkopavaju tradicionalni način života.
Tramp je odneo izbornu pobedu u SAD delimično zbog obećanja da će deportovati milione imigranata bez dokumenata i zabraniti muslimanima ulaz u zemlju. Zagovornici Bregzita su obećali da će okončati imigraciju iz EU. Nakon glasanja britanska ministarka unutrašnjih poslova Amber Rud je ukazala da firme koje zapošljavaju strance treba da budu imenovane i da se stide.
Današnji populizam pomaže toksičnu novu ksenofobiju koja preti da razjedini naša društva. Političarima nudi sredstva za brzo pretvaranje straha i nemoći ljudi u otrovnu mešavinu besa i vlasti. Ona ubeđuje zastrašene (često starije) birače da retorikom zagovornika Bregzita mogu da „povrate kontrolu“ nad svojim životima i svojim zemljama, prvenstveno tako što će odbacivati strance.
Demografija novu ksenofobiju čini naročito opasnom. U velikom delu Zapada društva postaju sve raznolikija. Hispanoamerikanci sada čine 17,6 odsto američke populacije. Trećina Londonaca su rođeni izvan Britanije. Procenjuje se da je deset odsto stanovništva u Francuskoj muslimansko. Procenjuje se i da 20 odsto nemačke populacije ima imigrantsko poreklo.
U tom kontekstu, kada političari sprovode kampanju za birače tako što neguju antagonističku politiku identiteta koja unosi podele, oni šire seme animoziteta, nepoverenja i nasilja u sopstvenim društvima. Kada na primer kandidati stalno nazivaju muslimane opasnima, nikoga ne treba da iznenađuje porast stope zločina iz mržnje prema muslimanima kao što je bio slučaj i nakon izglasavanja Bregzita i nakon Trampove pobede. Takva podeljena društva iziskuju povećanje nivoa prisile i sile da bi se kontrolisala.
Raznolikost treba da bude adut koji pomaže društvima da napreduju. Upravo je iz tog razloga toliko bitna borba protiv nove ksenofobije. Jedan od načina jeste podsticanje i omogućavanje socijalnog mešanja, interakcije i diskusije među različitim grupacijama. Opsežno psihološko istraživanje pokazuje da kontakt između grupacija umanjuje osećaj straha kod ljudi, povećavajući mogućnosti za izgradnju poverenja u društvu.
Ako su komunalne zajednice, škole i javne lokacije mesta gde se sastaju ljudi različitih vera, kultura i rasa, manje je verovatno da će ksenofobija zaživeti. Zato najraznolikiji gradovi Evrope uglavnom odolevaju ksenofobiji.
Drugi način borbe protiv ksenofobije jeste jačanje zaštite građanskih sloboda. To podrazumeva pružanje podrške vladavini prava, čak i u slučaju opasnosti od terorizma, i obezbeđivanje nezavisnosti sudija.
Ipak, u poslednje vreme je bilo zloslutnih inicijativa u suprotnom pravcu. Lideri u Mađarskoj i Poljskoj ukidaju zaštite propisane Ustavom; Francuska koristi vanredno stanje koje je dugo na snazi da bi suspendovala prava; a britanski i američki političari javno omalovažavaju sudije. Demokratiju su 1930-ih poljuljali ksenofobi ne zbog jačine antidemokratskih partija, već zato što demokratski lideri nisu uspevali da podupru ustave svojih zemalja.
Treći način borbe protiv ksenofobije je inovacija. Na primer, iako se internet smatra velikim ekvilizatorom, društveni mediji doprinose fragmentaciji. Sadržaj kojem su ljudi izloženi se filtrira, samostalnom selekcijom ili algoritmima.
Rezultat su eho komore u kojima slični ljudi snaže zajednička uverenja, stvarajući sve polarizovanije silose. Ali, ako se platforme društvenih medija preurede na inovativne načine, oni mogu da imaju suprotan efekat, stvarajući mesta da građani različitog porekla stupaju u interakciju.
Opasnost od nove ksenofobije ne treba potcenjivati. Ništa manje nego u prošlosti odbacivanje različitosti je ekvivalent odbacivanju demokratije. Zbog toga ona mora da se brani pre nego što njeni protivnici uzmu većeg maha.
Autorka je dekanka Škole za državnu upravu i direktorka Programa za globalno ekonomsko rukovodstvo na Univerzitetu Oksford
Copyright: Project Syndicate, 2016. www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
