Nova moć Nemačke

Gabrijel je upozorio nemačke turiste na opasnosti koje im prete ako posete Tursku i savetovao firmama iz Nemačke da dva puta razmisle pre nego što investiraju u zemlju u kojoj se sve više dovodi u pitanje koliko su vlasti posvećene vladavini prava.

Ovo je doprinelo novoj politici Nemačke prema Turskoj, i dodatno je potvrdilo status Nemačke kao ekonomski velike sile. Gabrijelova izjava izazvala šok u turskoj vladi, zbog toga što je podsetila na reakciju ruskog predsednika Vladimira Putina kada je Turska oborila ruski vojni avion 2015. Sankcije koje je Rusija nametnula koštale su tursku ekonomiju, koja je već bila u krizi, 15 milijardi dolara, što je na kraju primoralo turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana da ponudi svoje ponizno izvinjenje. Putinov agresivni odgovor nije predstavljao iznenađenje. Za razliku od toga, odluka Nemačke da odgovori u sličnom maniru označava njen raskid sa inače mnogo predusretljivijim diplomatskim stilom.

Penzionisani nemački diplomata Folker Štancel mi je rekao da je Gabrijelov poslednji potez u skladu sa njegovom ličnošću i talentom za politički proračun. U očekivanju nacionalnih izbora u Nemačkoj u septembru, Gabrijel zna da njegova Socijaldemokratska partija (SPD) nema šta da izgubi time što će se suprotstaviti Erdoganu, koji je okrenuo Nemce protiv sebe zbog svoje autoritativne ličnosti, sklonosti ka islamistima i bezobzirnih aluzija na holokaust.

Štancel naglašava i da Gabrijel, na koga mediji utiču koliko i drugi diplomati, želi da za 21. vek stvori stil diplomatije koji je više okrenut javnosti. A s obzirom na to da je njegov prethodni položaj u vladi bio u Ministarstvu za ekonomske poslove i energiju, prirodno je da će mu ekonomski pritisak biti prvi izbor kada su mere u pitanju. Ipak, promena globalnih stavova Nemačke je počela pre Gabrijela, koji je relativno nov u ministarstvu spoljnjih poslova. Tokom krize evra, Nemačka je razvila ekonomska sredstva za ekonomske ciljeve unutar Evrope. Ali u svojoj politici prema Rusiji, Turskoj, Kini i SAD, Nemačka je u sve većoj meri koristila svoju ekonomsku snagu da bi postigla veće strateške ciljeve.

Nakon što je Putin anektirao Krim u martu 2014, odgovor Zapada nije vodila Amerika, već Nemačka, koja je predvodila diplomatske odnose sa Rusijom i Ukrajinom kako bi se ublažio sukob. Zatim je Nemačka ubedila ostatak EU da podrži nezapamćeno teške sankcije Rusiji da bi se sprečila dalja agresija.

Nemačka je održala taj evropski front na okupu tokom tri godine, uprkos svim očekivanjima. A sada kad skandal povezan sa Rusijom uveliko visi iznad glave administraciji američkog predsednika Donalda Trampa, Evropljani sve više očekuju da Nemačka nastavi svoje vođstvo po tom pitanju.

Nemačka je sa Turskom pregovarala i o tome da se smanji priliv izbeglica sa Bliskog istoka u Evropu, što je efikasno preoblikovalo odnos između EU i Turske. Umesto da podrži zamisao da je Turska još pogodan kandidat za prijem u EU, Nemačka je stvorila realističnije strateške bilateralne odnose. Evropa i dalje može zajedno sa Turskom da radi na unapređenju zajedničkih interesa, ali može i da zamera zbog Erdoganovog sve većeg autoritarizma.

Naravno, spremnost kancelarke Angele Merkel da se sukobi sa Trampom je možda najveća promena u spoljnoj politici. Ubrzo pošto se sastala sa Trampom na samitu G7 u maju, ona je pozvala Evropu “da uzme sudbinu u svoje ruke”. Već to označava pomak od decenijskog smera nemačke diplomatije.

Do sada, prekid u nemačko-američkim odnosima je bio uglavnom retorički. Ali Merkel pokušava da očuva geopolitičku poziciju Nemačke i time što povećava raznovrsnost globalnih partnerstava, naročito sa Kinom. Prema Štancelu, koji je ranije bio nemački ambasador u Pekingu, “Merkel nema iluzija kada je u pitanju Kina, ali je vidi kao partnera u oblasti klime, trgovine i politike”.

Novi pristup Nemačke politici velikih sila je postepeno evoluirao, kao odgovor na naizgled nepovezane događaje. Ali čak i ako Nemačka ne sledi jedan master plan, njena snaga joj je omogućila da uveća ekonomsku moć, da upotrebi institucije i budžet EU da dodatno ojača, i da gradi međunarodne koalicije vođena strateškim ciljevima. Osim toga, promene u nemačkoj diplomatiji predstavljaju nastavak procesa “normalizacije” koji je otpočeo sa ujedinjenjem Nemačke 1989, što je u domaćoj javnosti izazvalo brojne rasprave o upotrebi vojne sile i o značaju odnosa sa SAD, Rusijom i drugim evropskim silama.

Sve ovo ukazuje da bi Nemačka konačno mogla da se oslobodi dva “kompleksa” koji su dugo ograničavali njeno strateško razmišljanje. Prvi je psiho-istorijski kompleks, zbog kojeg su nemački lideri činili sve kako bi uverili strance kakve su njihove namere. To objašnjava zašto je Nemačka dugo insistirala na tome da “doprinosi, a ne vodi”, ili na “vođstvu iz sredine”, a sada prihvata ideju “vođstva iz pozicije sluge”. Drugi kompleks se tiče vojnog položaja zemlje. Nemačka i dalje troši skromnih 1,2 odsto bruto domaćeg proizvoda na odbranu, a njene unutrašnje rasprave o moći vođene su brigama o vojnom budžetu, rasporedu vojnika i stranim intervencijama.

U isto vreme, konsenzus unutar nemačkih bezbednosnih ustanova o upotrebi sile se menja. Nemačka je gradila bilateralne vojne veze sa zemljama u rasponu od Norveške i Holandije do Japana. Takođe je počela i da igra aktivniju ulogu u različitim operacijama, raspoređujući vojnike u Avganistanu i Maliju i obezbeđujući podršku za kurdske borce u Siriji i Iraku. I, zajedno sa Francuskom, predvodila je pokušaje da se oformi fond za odbranu EU.

To su sve važni događaji. Ali nisu ni blizu toliko važni kao odluka Nemačke da svoju veliku ekonomsku snagu dovede na svetsku pozornicu. Gabrijelov odgovor Turskoj je korak ka tome. Zašto slati vojsku u inostranstvo kada možete više uticati zadržavanjem turista i svetskih kompanija kod kuće?

Autor je direktor Evropskog saveta za spoljne poslove

Copyright: Project Syndicate, 2017

www.project-syndicate.org