Nova pretnja iz „nuklearnog kotla“

Već od Trampovog govora prošle jeseni u UN bilo je jasno da je sporazum praktično mrtav, ali se postavljalo pitanje ko će učiniti prvi korak u njegovom sahranjivanju – SAD, Evropa ili Iran.

Činilo se da će američki predsednik iz taktičkih razloga izabrati pristup koji bi ostavio utisak da iranska i evropska strana imaju odgovornost za njegovu propast. To bi bilo moguće, recimo, da je ponovno produžio važenje sporazuma za naredna tri meseca, kako što je predviđeno u okviru zakona o razmatranju nuklearnog sporazuma sa Iranom i stavio pred evropske saveznike zadatak da privole Teheran da prihvati nove zahteve.

Da je američki predsednik i ovoga puta produžio rok za pregovore, mogao bi da stvori utisak, bar na pojavnom planu, i uz uobičajena sredstva u radu s javnim mišljenjem, da je odgovornost na iranskoj i evropskoj strani, pošto je Iran već ranije saopštio da nikakvi novi pregovori ne dolaze u obzir.

Trampovo odustajanje od primene nuklearnog sporazuma sa Iranom odmah je ukazalo na još jedno razilaženje sa evropskim saveznicima, koje će još više produbiti američko – evropsku konfrontaciju. Samo pre nekoliko nedelja, evropske zemlje su složno stale iza Velike Britanije u sukobu s Rusijom, a zatim iza američkog bombardovanja Sirije. Ovoga puta, Velika Britanija, Francuska i Nemačka zauzele su drugačiji stav od američkog predsednika, jednoglasno izjavljujući da je, što se njih tiče, sporazum još uvek na snazi.

Prilikom poslednjeg produženja važnosti sporazuma, u januaru ove godine, američki predsednik već je rekao da evropskim saveznicima daje poslednju priliku za popravljanje dogovora. Tim američkog predsednika od tada pretrpeo je značajne promene, obeležene jačanjem grupacija koje su jasno i nedvosmisleno protiv sporazuma. Na ključnim mestima državnog sekretara i savetnika za nacionalnu bezbednost našli su se Majkl Pompeo i DŽon Bolton. Pre toga, u Vašingtonu bili su i nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Makron, ali nisu uspeli da ubede američkog predsednika da promeni svoje mišljenje. Prošle nedelje bio je u Vašingtonu i britanski sekretar, Boris DŽonson. Iako se nije sreo s Trampom, britanski ministar spoljnih poslova je više puta rekao da je neophodno održavanje dogovora sa Iranom.

Francuski predsednik Makron je demantovao da mu je američki kolega rekao da će izaći iz sporazuma, više, čini se, zato što nije on hteo da saopšti lošu vest s kojom se ne slaže, nego što je mislio da nešto može da se promeni u poslednjem času.

Američki predsednik, međutim, nije želeo da okoliša. Tri meseca manje važnosti sporazuma, imaju, bar što se tiče SAD, veliki značaj u predstojećoj dinamici događaja. Američki predsednik je u svom govoru nagovestio zauzimanje krajnje oštrog kursa prema Iranu, što je jasno zauzimanje stava za dalju eskalaciju sukoba. Ova tri meseca pristalicama radikalnih akcija protiv Irana daju mogućnost za dodatno „zagrevanje“ atmosfere, pre odlučujućih koraka, ukoliko se odluče na njih. Direktor programa za Bliski istok Međunarodne krizne grupe, Jost Hilterman, izjavio je da će SAD stupiti na put vojne konfrontacije ukoliko izađu iz vojnog sporazuma.

Dok se sve ovo dešava, jedna od centralnih figura u novim okolnostima, izraelski premijer Netanjahu, nalazio se u Moskvi. Neposredno pre odluke američkog predsednika, on je istupio s predstavljanjem dokaza o iranskom kršenju sporazuma, a na njegove navode pozvao se i američki predsednik Tramp u objavljivanju svoje odluke. Izraelski premijer nalazio se u martu pred odlukom o prevremenim izborima. Ukoliko ih još želi, sada je dobio priliku da ih organizuje u junu, o čemu se već dovoljno spekulisalo u medijima. Ali, nesumnjivo da će odluka američkog predsednika, u razgovorima s ruskim domaćinom, staviti u zasenak pobedničke zastave sa Crvenog trga.

U okolnostima bliskoistočnog „sunitsko-šiitskog hladnog rata“, Iran je suočen sa protivljenjem arapskih država, ali daleko od toga da je on nemoćan. Već od potpisivanja sporazuma, neki njegovi kritičari, poput Henrija Kisindžera, smatrali su da je osnovni nedostatak sporazuma to što njegova primena nije uslovljena promenom iranskog ponašanja u regionu. Oni su tražili sprovođenje politike „suzbijanja“ Irana, koja bi mu onemogućila da preko šiitskih entiteta utiče na unutrašnju politiku Saudijske Arabije, Jemena, Libana, Sirije i Irana. Ovonedeljna pobeda proiranskog pokreta Hezbolaha na libanskim izborima, potvrdila je regionalnu snagu i uticaj Teherana.

Pored neposredne štete koje će sankcije naneti Iranu, one nanose štetu evropskim ekonomijama. Američki predsednik je najavio da će primeniti najoštrije sankcije prema Iranu, ali i da će kazniti i one koji se ne budu podvrgli ovim zahtevima. To se odnosi u prvom redu na ekonomije evropskih država koje su potpisnice sporazuma. Evropski zvaničnici u Briselu već neko vreme razrađuju programe obimne ekonomske saradnje sa Iranom.

Evropske zemlje ostavljaju utisak da ima još prostora za održavanje sporazuma. To je samo delimično tačno. NJega je veoma malo i svakodnevno je sve manje, dok se oštre mačevi za novi boj u kome nuklearna komponenta može da ima i kudikamo veću ulogu od pukog povoda za novo razračunavanje.