Nova prilika posle 15 godina čekanja

U junu 2003. Grčka kao predsedavajući Unijom, sabrala je evropske glavare u Solunu, neposredno pred Olimpijske igre, koji su jednoglasno uskliknuli: „Budućnost Balkana je u Evropskoj uniji“. Predsednik Evropske komisije bio je Romano Prodi, koji je imao istinskih ambicija ka brzom uključivanju balkanskih država u Evropsku uniju.

U to vreme, prisetimo se, šampion evropskih integracija bila je Makedonija, koja je 2001. prva potpisala Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji, da bi iza nje došla Hrvatska. Ishod u kome su se 15 godina kasnije našle ove dve zemlje, u velikoj meri odslikava strategiju i pristup EU tokom svih ovih godina: Makedonija je postala kandidat za članstvo tek 2014, a Hrvatska je već članica Evropske unije.

Moglo bi se reći da je vremenski međuperiod uglavnom bio ispunjen naglašavanjem aspekata bezbednosti u regionu, obeleženih vojnim angažovanjem i finansijskom podrškom, ali uz manje naglašavanja „pridruživanja“ Uniji. To preciziranje, kako sada stvari stoje, izbegnuto je i završnom dokumentu sastanka u Sofiji, što i dalje ukazuje na neodlučnost i dvosmisleno držanje prema zemljama regiona.

Nesumnjivo je da je Evropska unija presudan stabilizujući faktor na Balkanu, kako ekonomski, tako i politički. Nedavne krize u regionalnim odnosima to su i pokazale, pošto je retorika brzo stišana na zahtev evropskih zvaničnika. Finansijski aspekti odnosa regiona sa Evropskom unijom presudni su za sve zemlje Zapadnog Balkana. Preko 70 odsto njihove trgovine obavlja se upravo sa zemljama Evropske unije. Sa Kinom obim trgovine je pet odsto, a sa Rusijom nešto više od četiri odsto. Kina i Rusija pojavljuju se kao značajniji partneri tek u poslednjih 10 godina, ali u isto vreme trgovinska razmena zemalja regiona sa EU je udvostručena.

U korišćenju pretpristupne pomoći prednjači Srbija, koja je prošle godine dobila 215 miliona evra, ali po glavi stanovnika najviše se ulaže u Crnu Goru, 40 miliona evra, skoro kao na Kosovu, koje je dobilo 92 miliona evra, više nego dvostruko od Bosne i Hercegovine, koja je dobila 44 miliona evra.

To je samo po sebi već dovoljan argument u formiranju regionalnog samoodređenja. Zbog toga se i od regionalnih lidera očekuje da učine više i potvrde ovaj identitet, za šta im samit u Sofiji pruža drugu priliku posle, zaista, dugog vremena.

Na sastanku šefova država, koji će se održati u četvrtak, 17. maja, pre podne, razgovaraće se o temama koje je Evropska komisija početkom februara prihvatila u strategiji za Zapadni Balkan. To su inicijative povezane s jačanjem vladavine prava, podrškom društveno-ekonomskom razvoju, digitalizacijom regiona, jačanjem saradnje u pitanjima bezbednosti i migracija, jačanjem transportne i energetske povezanosti i podrškom pomirenju i dobrosusedskim odnosima.

Biće održano i više pratećih sastanaka specifično posvećenih inicijativama koje se odnose na investicije, ekonomsku saradnju i saradnju organizacija nevladinog sektora, čiji su organizatori Privredna komora Bugarske, Evropski savet za spoljnu politiku i Bečki ekonomski forum.

U tim skupovima izdvaja se okupljanje koje je pripremio Svetski ekonomski forum iz Davosa, na kome če biti oko 50 učesnika, uz predstavljanje evropskih kompanija koje pokazuju najviše interesovanja za uključivanje u regionalni ekonomski razvoj.

Ako bi se tražio odgovor, šta je to Balkan ponovo učinilo temom na koju valja potrošiti majsko prepodne za boravak u Sofiji, ona bi geopolitički razlozi došli na prvo mesto, mada zvaničnici Evropske unije u svom vokabularu o ovome ne govore na ovakav način. Taj odgovor ponudili su vodeći ljudi Svetskog ekonomskog foruma, koji po prvi put održava svoj strateški dijalog sa Zapadnim Balkanom. Dnevni red skupa najsličniji je sadržini nacrta deklaracije koji je već stigao do javnosti, pa se, prema toj analogiji, može pretpostaviti da je i objašnjenje motiva blisko onome koje vlada u Briselu.

Govoreći o regionu u novom geopolitičkom kontekstu, direktorka Evropskog programa Svetskog ekonomskog foruma, Martina Larkin ocenila da Evropa mora da očuva svoje mesto i uticaj u regionu. „Vidimo sve snažnije pokušaje vanevropskih sila da nametnu svoj uticaj u regionu ili da dominiraju u njemu. Zapadni Balkan je nedeljivi deo Evrope i Evropa treba da učini više kako bi očuvala i ojačala svoju poziciju u region. Osim toga, to je značajno pitanje migracija s kojim se Evropa suočava poslednjih godina. To pitanje treba da bude rešavano uz pomoć Zapadnog Balkana, jer bez zemalja ovog regiona ono ne može da se uspešno reši“, rekla je Martina Larkin.

Drugim rečima, tek kada je geopolitički uticaj Evrope doveden u pitanje, jer se u regionu pojavljuju i drugi takmaci, Rusija i Kina, Evropska unija ponovo je uključila senzore uz čiju pomoć treba da učvrsti svoje usidrenje u regionu.

U tom svetlu može se na novi način sagledati priznanje Kosova nezavisnom državom od strane 23 članice EU. To je bio, sada se vidi, još jedan potez koji je ne samo usporio, nego gotovo blokirao ulazak zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju. Jasno je već sada da Evropska unija, imajući u vidu stav Španije prema samoproglašenoj nezavisnosti Kosova, neće moći sama da nametne bilo koju odluku koja se odnosi na Kosovo, iako se pre 10 godina činilo da je to „fait acompli“ i da je samo pitanje trenutka kada će sve doći na svoje mesto.

Ovaj evropski samit posvećen Zapadnom Balkanu, čini se, neće daleko odmaći kada je o Kosovu reč. Ne samo zbog Španije, nego i zbog kontaminirajućeg potencijala koje ovo pitanje nosi u novim međunarodnim prilikama. Uz to, nije neprimećen rastući balkanskih uticaj Rusije i Kine, globalnih sila koje se protive ovako proglašenoj nezavisnosti Kosova.

Na sastanku Brdo-Brioni, kojem je predsednik Saveta EU Donald Task prisustvovao posle entuzijastičke balkanske ture, on je čuo vest o korejskom odustajanju od nuklearnih proba i prihvatanju sastanka sa američkom predsednikom. Bila je to za njega veoma ohrabrujuća vest, koju je na svoj način preneo i na balkansku atmosferu. „I nemoguće je moguće“, sažeo je Tusk.

U Sofiji evropske zemlje raspravljaće o „korejskom naličju“ – američkom izlasku iz nuklearnog sporazuma sa Iranom. Mogao bi to da bude povod i za drugačiju inverziju: „I moguće je nemoguće“. Evropska unija, čini se, nema težak zadatak da se napokon na jasan i nedvosmislen način opredeli koju je od ove dve krilatice izabrala, kada je o Balkanu reč. Sofija je prilika za sve da se to jasno iskaže.

Trgovinski rat sa SAD

Donald Tusk je obavestio šefove evropskih država da će se tokom večere 16. maja razgovarati o posledicama američkog povlačenja iz nuklearnog sporazuma sa Iranom. On je, pri tome, ponovio da će evropske zemlje-potpisnice, poštovati sporazum sve dok Iran poštuje uslove koji su precizirani. Predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker upoznaće evropske lidere sa interesima evropskih kompanija koje posluju u Iranu i čiji interesi treba da budu zaštićeni.

Junker će nastaviti da govori o trgovinskim pitanjima i tarifama koje su SAD postavile za čelik i aluminijum. Tusk predlaže da se Unija „drži svoga oružja“ u pregovorima sa SAD i zaštiti evropske interese, što uključuje mogućnost recipročnog odgovora, u skladu s pravilima Svetske trgovinske organizacije.