Novi bacač u starom trouglu

Ne zato što su visoki, nego zato što su „savršenstvo projektovanja“. Može da se prihvati zapažanje da nekadašnja kriket zvezda nikada ne bi svoj status iz popularne kulture transformisala u političku moć, da iza njega nisu stali ljudi i institucije koji vuku sve konce u Pakistanu. Pakistan je pretorijanska država, koju suštinski vojska održava ujedinjenom i funkcionalnom. Vojni uticaj u tom smislu, nesporan je u svakom važnijem aspektu života zemlje.

Najvažnije je šta ova promena na čelu Pakistana unosi u indopacifičke odnose, posebno u odnose prema pakistanskom najvažnijem partneru, Kini i njenom sve direktnijim i otvorenijem oponentu, Trampovim SAD. Kina je pola veka najbliži i najjači partner, pa je zbog toga Pakistan tačka na kojoj bi Kina mogla lako da se zaustavi. U centru sadašnjih kinesko-pakistanskih odnosa nalazi projekat Kina – Pakistan ekonomski koridor (CPEC) koji je od suštinskog značaja sa inicijativu „Pojas i put“.

Kina je podržala rezultate izbora, iako ih druge partije, dojučerašnji bliski saveznici Kine, oštro osporavaju, najavljujući istovremeno da će Kan uživati status „najboljeg prijatelja“. Posle izborne pobede, Kan je potvrdio spoljnopolitičku privrženost Kini. Poruke koju njegova partija šalje, ipak su divergentne. Kanova partija je 2014. organizovala petomesečni protest sedenjem i tako za godinu dana odložila posetu kineskog predsednika Sia Islamabadu kada je lansirao ovaj projekat kojim se povezuje Ksinjang sa Arapskim morem. Usled protesta Kanove partije, plan je proširen i na severnoistočnu kibersku provinciju. Stranački aktivisti postavili su pitanje da li je inicijativa „Pojas i put“ današnja verzija kolonizacije koju je sprovodila britanska Istočno indijska kompanija. Vlada je tada saopštila da iza ovih protesta stoji bivši šef pakistanske obaveštajne službe, general Ahmed Šuja Paša, za koga se široko verovalo da je Kanov pristalica i da kao „strateški savetnik“ stoji iza Kanovog proboja na čelo zemlje.

Kinesko-pakistansko približavanje doživelo je snažni uspon u vreme prethodnog premijera Navaza Šarifa, kada je Kina za ovaj projekat izdvojila kredit od 60 milijardi dolara. Kanovi saradnici tvrde da su taj kredit i njegova raspodela duboko koruptivni i najavljuju njegovo preispitivanje. Posebno oštar u tome bio Kanov potpredsednik Ašraf Umran za koga se smatra da finansijski stoji iza Kanovog uspeha. Umran je na čelu jednog od najvećih pakistanskih privrednih konglomerata Engro i najbolje plaćeni biznismen u zemlji. On je dao antielitistički ton Kanovoj ideologiji, iako obojica pripadaju samo vrhu pakistanske elite. Sve to navelo je mnoge da povežu sličnosti u Trampovom i Kanovom političkom putu do najviših stepenica vlasti. Vodeći američki mediji, „Tajm“, CNN i „NJujork tajms“, već su proglasili Kana za pakistanskog Donalda Trampa, ali to ne znači da će dvojica lidera imati harmoničan odnos.

Kan je, međutim, već od 2001. tvrdi javni protivnik pakistanskog učešća u „ratu protiv terora“, a eventualni sastanak s Trampom nazvao je „gorkom pilulom koju će morati da popije“. To je jasno pošto je Tramp proglasio Pakistan strateškim prioritetom, ali čiji lideri „samo lažu i varaju“.

Sve to može unekoliko da dovede do razlika od politike Navaza Šarifa i armije prema Kini, ali teško je zamisliti da će Kan ozbiljnije dovesti u pitanje kineski položaj u ekonomiji i spoljnoj politici Pakistana. To nije mogućno zbog jasnog armijskog stava, ali i snažne unutrašnje saglasnosti i osećanja naroda o potrebi negovanja, jačanja i produbljivanja odnosa s Kinom.

Tokom cele kampanje, Kan je demantovao da vojska iza njega stoji, iako nije štedeo pohvale kojima je obasipao sadašnjeg načelnika Generalštaba, Kamara DŽavida Bajvu, kao „najdemokratskijeg čoveka koga smo do sada videli“. NJih dvojica, nema sumnje, biće stubovi pakistanske vlasti u narednim godinama. Dok se o Imranu Kanu dosta zna, o generalu Bajvi zna se mnogo manje, iako on zaslužuje ne manju pažnju. On je prvi „kadijanski“ načelnik Generalštaba u Pakistanu. „Kadijani“, koji su poznati i pod imenom „ahmadisti“, bili su 1974. proglašeni „nemuslimanskom manjinom“. Ahmadijanci su raširena sekta u islamu koja veruje u dolazak proroka Mahdija (Ahmada) i dovodi i pitanje osnovno verovanje da je Mohamed poslednji i konačni prorok.

Bajva je imenovan 2016. za načelnika Generalštaba, kada je nasledio popularnog generala Rahela Šarifa koji je prvi načelnik Generalštaba u poslednje dve decenije koji je otišao s položaja bez produženja mandata. Rahel Šarif i Kamar Bajva postali su prijatelji tako što su obojica bili bliski sa generalom Pervez Mušarafom za vreme njegovog predsednikovanja Pakistanom. Sva trojica provodili su dugo vremena igrajući zajedno bridž.

Posebno je važno da je Bajva ekspert za Kašmir, pošto je komandovao severnim oblastima u kojima se nalazi i čuveni glečer Sijačen što je garancija da ne može imati nikakve „proindijske“ sentimente. To može imati odlučujuću ulogu u profilisanju njegovog stava u konfliktnim situacijama između Kine i Pakistana na jednoj i Indije i SAD na drugoj strani.

Kina istovremeno poboljšava odnose s Indijom, koliko god je to više mogućno, ali ambicije obe zemlje su prirodna barijera njihovom eventualnom savezništvu. Iako su se premijer Modi i predsednik Si sreli već tri puta od aprila, a Peking ističe da želi poboljšanje indijsko-pakistanskih odnosa, na kraju svega, Kina ne bi želela neizvesnost na pakistanskoj strani, ukoliko bi trebalo da se zauzme jasan stav u bitnim stvarima koje se tiču Kine, poput trgovinskog i geopolitičkog sukoba sa SAD. Taj jasan stav, najverovatnije će stići od pakistanske armije.