Novi uzlet nosača aviona

NJen komentar ideja francuskog predsednika završio je na morskoj pučini, predlogom gradnje evropskog nosača aviona.

Istup francuskog predsednika bavio se veoma malo pitanjem odbrane. Upravo je to uočila nova šefica CDU Anegret Kramp-Karenbauer. Ona je predložila da Nemačka i Francuske ne treba samo da sprovode već dogovorene projekte, kakav je, recimo, razvoj borbenih vazduhoplovnih sistema budućnosti Future Combat Air Systems (FCAS), nego da razmišljaju o zajedničkom evropskom nosaču aviona.

CDU je za vikend odgovorila na Makronove predloge fokusirajući sa upravo na ono što je smatrala manjkavošću njegovog istupa, a što nemački demohrišćani smatraju suštinskim – odbrambenim i bezbednosnim pitanjima. Anegret Kramp-Karenbauer traži da Evropa „najhitnije poboljša svoje odbrambene sposobnosti“. Vodeća nemačka partija formulisala je pri tome svoju viziju evropske „strateške autonomije“: „Mi moramo da ostanemo transatlantski, ali istovremeno da budemo i evropski.“ Demohrišćani u ovom okviru vide i političko pitanje mesta EU u globalnom sistemu. Zato naglašavaju da „EU u budućnosti mora da bude zastupljena jednim stalnim mestom u Savetu bezbednosti UN“. Istovremeno, nemački demohrišćani traže stvaranje evropskog Saveta bezbednosti koji bi se usaglašavao o zajedničkim spoljnopolitičkim pitanjima i organizovao zajedničko delovanje u bezbednosnoj politici. U tom Savetu bezbednosti učestvovala bi i Velika Britanija, iako više neće biti u Evropskoj uniji.

Pošto je predložen evropski Savet bezbednosti, demohrišćani uočavaju da bi to bila „ideja vredna pažnje“ koja bi trebalo da se primeni u Nemačkoj samoj kako bi se koordinirala spoljna, bezbednosna, odbrambena, razvojna i međunarodna ekonomska politika Nemačke.

Nosač aviona trebalo bi da „pokaže globalnu ulogu Evropske unije kao bezbednosne i mirovne sile“, obrazlaže vodeća nemačka partija.

Volfgang Išinger, koji vodi Minhensku konferenciju o bezbednosti, već je ocenio da je predlog interesantan i da zaslužuje raspravu. U nemačkoj javnosti, međutim, pojavile su se odmah i druge reakcije na ovakav plan. Odmah je uočeno da se daje podrška Makronovom predlogu o stvaranju evropskog Saveta bezbednosti i da se čuva sadašnja arhitektura bezbednosti, pošto se prihvata dalje britansko prisustvo u bezbednosnoj strukturi EU, iako ona više neće biti članica EU. Ovaj presedan, recimo, može da se primeni i na druge zemlje koje nisu EU članice. Uzmimo neki novi razvoj i nove odnose EU i Rusije, iako je to iz sadašnje perspektive teško zamislivo.

Ono po čemu je ovaj predlog doista važan, jeste demonstracija spremnosti nemačkih demohrišćana da nastave odbrambenu politiku nezavisno od SAD.

Budući da Evropska unija ne raspolaže svojim odbrambenim snagama, a ponajmanje nosačima aviona, ona bi mogla da ih ima samostalno i nezavisno od SAD, da vodi akcije na sadašnjim mediteranskim ratištima, u Siriji ili ranije Libiji. Evropa bi na taj način mogla da vlada i perifernim regionima, koje sada kontrolišu SAD i koje samim time upravljaju evropskom bezbednošću.

Pitanje nosača aviona postavljeno je krajem januara, kada je u analizama pred Minhensku konferenciju o bezbednosti ukazano da Francuzi i Britanci žele da profitiraju od „geopolitičkog trenda“ očekivanog kineskog rasta koji bi do 2050. stigao do polovine svetske proizvodnje. Velika Britanija gradi novi nosač aviona, a Francuska ima samo jedan – „Šarl de Gol“, ali obe zemlje pokušavaju da budu „zastupnici zapadnih i evropskih bezbednosnih interesa“ u regionu Kine i Azije. To bi trebalo, naravno, da služi ekonomskim dobicima za obe zemlje.

Druge primedbe polaze od toga da nosač aviona nije sredstvo jačanja bezbednosti, nego je pre demonstracija moći. Sa praktičnog stanovišta, nosači aviona i njihova izgradnja nisu u porastu, nego u opadanju. Sa simboličkog, postavlja se pitanje koja se poruka šalje Kini koja ima nesumnjivu ambiciju rasta vojnih snaga.

Ono što je posebno istaknuto povezano je sa nedavnim pozivima na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji za stvaranje i razvijanje „nove strateške kulture“. Šefici CDU prebacuje se da joj nedostaje osećaj za nju, ali i da se nova strateška kultura ne može stvarati na zastarelim i preskupim konceptima „plutajućih muzeja“.