„Zapad predao Crnu Goru Srbiji naklonjenoj Kremlju“: Analiza u Evropskoj pravdi o oslobađajućoj presudi za „državni udar“

Takva odluka Višeg suda je doneta, napominje novinarka Natalija Iščenko, uprkos činjenici da je 2019. crnogorski sud doneo potpuno suprotnu odluku – svi optuženi su proglašeni krivim i dobili su ukupno 70 godina zatvora.

Apelacioni sud je februara 2021. godine poništio ovu presudu.

Naime, 12. jula sud je ne samo oslobodio umešane u slučaj, već je jasno stavio do znanja da ne postoji predmet same optužbe – nasilna promena vlasti koju su organizovale ruske specijalne službe kako bi sprečile Crnu Goru da uđe u NATO.

Nakon zauzimanja parlamenta, prozapadna Demokratska partija socijalista, na čelu sa njenim liderom Milom Đukanovićem, trebalo je da bude smenjena sa vlasti (a sam Đukanović ubijen), dok je proruska partija Demokratski front trebalo da vodi zemlju, piše u članku Evropske pravde.

Međutim, sada su iste proruske snage na vlasti u Crnoj Gori – a postepeni preokret spoljnog kursa zemlje prati i takvo „prekrajanje istorije“.

Među oslobođenim koji sada slave pobedu su vodeći proruski političari Crne Gore, bivši lideri Demokratskog fronta – aktuelni predsednik Skupštine Crne Gore Andrija Mandić i poslanik Milan Knežević.

Kazne su oslobođeni i bivši komandant Žandarmerije Srbije Bratislav Dikić i još dvojica Rusa, koji se smatraju agentima ruskih specijalnih službi: Eduard Šišmakov (poznati prema ruskom The Insider i britanskom Bellingcat, kao Eduard Širokov) i Volodimir Popov (aka Vladimir Moisejev).

Nakon oslobađajuće presude u slučaju „državni udar“, Andrij Mandić je na mreži X objavio fotografiju sa Milanom Kneževičem uz natpis „hrabrost i sloboda“.

pic.twitter.com/GB1KuoGRk7

— Андрија Мандић (@AndrijaMandicDF) July 12, 2024

U intervjuu (za beogradsku Politiku prim. prevod.) potom slučaj je nazvao falsifikovanim, a odbacivanje optužbe – „velikom pobedom za celu Crnu Goru i poukom da se slične stvari nikome više ne ponove“.

Pretpostavlja se da Specijalno tužilaštvo Crne Gore ima mogućnost žalbe na oslobađajuće presude.

Ali s obzirom na to da specijalni tužioci 12. jula nisu došli u sud da potkrepe optužbe, predviđanja su odgovarajuća.

Završetak „procesa veka“ tek tako, oslobađanjem svih optuženih i faktičkim pobijanjem verzije o postojanju zavere protiv prozapadnog kursa Crne Gore, otvara mnoga pitanja.

Glavna su dva: Zašto je bila moguća oslobađajuća presuda? I kako će i na šta uticati ova odluka?

Jasno je da je glavni razlog kraha slučaja „državni udar“ bila smjena vlasti u Crnoj Gori, ukazuje Evropska pravda.

Kao što znate, proruske snage su postale deo vlade kao rezultat parlamentarnih izbora 2020. bez ikakvih državnih udara.

Naredni izbori, parlamentarni i predsednički, samo su učvrstili pozicije političara orijentisanih ka Moskvi.

Najbolja ilustracija trenutnog stanja u crnogorskoj politici je činjenica da se Andrija Mandić od opozicionara 2016. pretvorio u jednog od lidera zemlje, a njegova politička snaga – trenutno koalicija „Za budućnost Crne Gore“ – postao deo vladajuće koalicije.

Sadašnja crnogorska opozicija – predstavnici Demokratske partije socijalista – kažu: sadržaj presude u slučaju državni udar utvrđen je upravo nakon izmena u sastavu Specijalnog tužilaštva i sudskog veća.

Posle promene vlasti, neke političke ličnosti izlaze iz zatvora, dok druge idu iza rešetaka. Upravo to se desilo u Crnoj Gori, ističe Evropska pravda.

„Može se, naravno, uočiti politički uticaj na sudsku granu vlasti i sistem za sprovođenje zakona, ali simbioza moći i pravde je realnost mnogih postsovjetskih zemalja“, piše list.

Međutim, u ovom slučaju je reč o zemlji članici NATO-a i kandidatu za članstvo u EU.

Pasivnost Zapada

Međutim, kako pokazuje praksa, u takvoj zemlji može da se desi i „meki državni udar“.

To je postalo moguće ne samo zbog pasivnosti Zapada, već i zbog politike snishodljivosti prema proruskim snagama u Crnoj Gori kako zvaničnog Brisela i Vašingtona, tako i zapadnih eksperata, navodi Evropska pravda.

Naravno, neki zapadni zvaničnici su periodično izjavljivali da se predstavnici bivšeg Demokratskog fronta ne smatraju partnerima.

Međutim, istovremeno su se drugi zapadni zvaničnici bez unutrašnjeg oklevanja rukovali sa umešanima u slučaj „državni udar“, koji su poslednjih godina zauzimali visoke funkcije, čestitajući im na uspehu „u sprovođenju reformi“.

SAD su uspele da formulišu svoj stav – da je „prerano donositi zaključke“, „još ništa nije jasno“.

„Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Podgorici upoznata je sa presudom Višeg suda u Podgorici povodom ponovljenog suđenja za pokušaj terorizma protiv osumnjičenih ruskih obaveštajaca i njihovih crnogorskih i srpskih saradnika koji su navodno organizovali pokušaj državnog udara u Crnoj Gori 2016. godine.

Pošto je ovo prvostepena presuda, postoji mogućnost žalbe u daljem sudskom postupku, Ambasada će nastaviti da prati razvoj događaja u ovom slučaju do pravosnažne presude“, saopšteno je iz Ambasade SAD u Podgorici.

Stoga ne čudi što se u regionu sumnja da postoje zakulisni dogovori o „predaji prozapadne Crne Gore“. Ne direktno Rusiji, već Srbiji naklonjenoj Kremlju.

Državni udar u koji nisu verovali

Značajan momenat je to što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić pozvao učesnike u slučaju državnog udara, odnosno Mandića i Kneževića, svojim prijateljima i pozivao ih i poziva na sve vrste značajnih događaja (npr. Srpskog sabora), iskazujući poverenje i punu podršku.

Shodno tome, sadašnji trijumf proruskih snaga u Crnoj Gori, kroz regionalnu optiku, liči na jačanje ne toliko Moskve, koliko Beograda.

I izgleda da to ne predstavlja pretnju Zapadu. Ipak, Srbija je formalno na putu ka EU, a zvanično ne podržava Putina u njegovom ratu protiv Ukrajine. I zato je, zapravo, za Zapad apsolutno prihvatljiv partner.

Ako govorimo ne o činovnicima, već o ekspertskoj dimenziji, onda su se zapadni stručnjaci i novinari mnogo više radovali rušenju „korumpiranog, autoritarnog i kriminalno povezanog režima Đukanovića“ nego analiziranju posledica dolaska na vlast proruskih snaga u jednoj NATO članici.

Čak ni činjenice koje su istraživački novinari dokazali o agentima GRU Šišmakovu (Širokovu) i Popovu (Moisejev) i njihovoj ulozi u pokušaju anti-NATO puča 2016. godine nisu koncepcijski uticali na opštu ocenu događaja u Crnoj Gori među stručnjacima i medijima.

Neobično raspoloženje Zapada, koji iskreno gleda sa visine na uspostavljanje proruske vlasti lojalne Beogradu u Crnoj Gori, nije moglo a da se ne odrazi na lokalne realnosti.

Odluku suda od 12. jula apsolutna većina lidera javnog mnjenja u Crnoj Gori ne doživljava kao pretnju.

Kombinacija svega dovela je do toga da Crna Gora trenutno ne samo da je oslobodila agente GRU i njihove poslušnike, već i legitimisala proruske snage na svom političkom polju.

Sledeći korak biće znatno veće prisustvo proruskih snaga na vlasti i jačanje njihovog uticaja na sve sfere života zemlje. I kroz Crnu Goru – u čitav region Zapadnog Balkana.

U jednom trenutku, crnogorska politika može biti skoro potpuno sinhronizovana sa srpskom politikom.

Ovo je odgovor na drugo pitanje postavljeno gore u tekstu.

Čini se da je EU u potpunosti zadovoljna ovakvim razvojem događaja. A Sjedinjenim Državama sada očigledno nije stalo do Crne Gore.

Što se tiče NATO-a, nije poznato da li Alijansa ima plan da spreči ovakav razvoj situacije. Očigledno, nema, zaključuje Evropska pravda.