„Aristopopulisti mogu ponuditi samo prazna obećanja radničkoj klasi“: O republikanskom kandidatu za potpredsednika SAD

To je bio Džej Di Vens, izabranik Donalda Trampa za potpredsednika, koji je uoči predsedničkih izbora 2016. pisao o čoveku koji mu je sada šef, ukazuje u kolmni za Gardijan Kenan Malik.

Tramp, napisao je Vens u drugom eseju, servira „kulturni heroin“, njegova obećanja su „igla u američkoj kolektivnoj žili“, pružajući „lako bekstvo od bola“.

Vens je, međutim, taj koji je trgovao, i to u suprotnom smeru.

Pre dve godine, boreći se da bude republikanski kandidat iz Ohaja za Senat, shvatio je potrebu za Trampovom podrškom, „zažalivši“ zbog svojih ranijih kritika.

Tramp, zauzvrat, u Vensu prepoznaje korisnu prednost u učvršćivanju podrške radničke klase.

Vens je možda advokat obrazovan u Ligi bršljana i rizični kapitalista, i političar kojeg snažno podržavaju milijarderi iz Silicijumske doline, ali je odrastao u propadajućem čeličnom gradu Midltaunu u Ohaju, potomku gorštaka koji su emigrirali u potrazi za poslom.

Odrastao u siromaštvu i disfunkcionalnoj porodici, Vens je pobegao pridruživši se marincima, pre nego što je studirao pravo na Univerzitetu Jejl, što mu je omogućilo ulazak u najviše ešalone američkog društva.

Elitni glas koji je razumeo realnost života radničke klase, Vens je postao, za mejnstrim komentatore, jedan od „nas“ koji je mogao da govori o „njima“, vodič za ono što mnogi smatraju misterioznom vrstom: siromašni belci koji žive nesigurnim životima.

U svojim memoarima, „Hillbilly Elegy“, Vens kori bele radnike kao što je jednom kritikovao Trampa: zato što okrivljuje sve druge za njihove probleme, ali nikada ne gleda na sebe.

Problemi koji muče zajednice radničke klase mogu delimično biti proizvod globalizacije i industrijskog pada, ali, insistira Vens, mnogo više govore o kulturnim i moralnim nedostacima; radnici koji su predani indolentnosti („odlučili smo da ne radimo kada bismo mogli da tražimo posao”) i želja da glumimo žrtvu.

Vens opominje siromašne u Midltaunu, kupujući „džinovske televizore i ajpede“ i „domove koji nam nisu potrebni“.

„Štedljivost“, dodaje on, „je štetna za naše biće. Vens govori o „mi“ i „nas“, ali zapravo znači „oni“ i „oni“.

Za Vensa postoje dve vrste radnika, zaslužni i nezaslužni. Njegovi baka i deda su „otelovili jedan tip: staromodan, tiho veran, samopouzdan, vredan“.

Njegova „majka i, čitav komšiluk, oličavali su drugu: potrošačku, izolovanu, ljutu, nepoverljivu“.

Naročito nezaslužni su oni na socijalnoj pomoći, koji žive opuštenim životom uz „vladinu blagodet“.

To je dijagnoza koja, kako i sam Vens priznaje, odražava osudu koju su mnogi projektovali na crne Amerikance.

„Poznavao sam mnoge kraljice blagostanja“, piše on, „neke su bile moje komšije, a sve su bile bele“.

Ako se Vens oslanja na tradicionalne konzervativne trope, njegovo uspon na vrh Republikanske partije pokazuje i koliko se toga promenilo unutar stranke koja je obožavala reganizam, neoliberalizam i korporativnu moć.

„Potreban nam je vođa koji nije u džepu velikog biznisa“, rekao je Vens na Republikanskoj nacionalnoj konvenciji u svom govoru o prihvatanju, „već odgovara radnom čoveku“.

Taj pomak je naglašen možda najznačajnijim momentom konvencije – ne Trampovim krunisanjem ili Vensovim uzdizanjem, već govorom Šona O’Brajena, predsednika Teamstersa, prvim obraćanjem lidera sindikata RNC-u.

Republikanski senator iz Misurija Džoš Houli pozdravio je to kao „prelomni trenutak“, dok je osudio republikanske političare koji su „glupo pošli sa odelima“ i „slomili kičmu sindikatima“.

Uprkos retorici, republikanske simpatije prema radnicima i dalje su ograničene.

Vens često govori o „agencijama“ – sposobnosti da se donose izbori i da se po njima postupa – i o neuspehu siromašnih ljudi da preuzmu odgovornost za svoje postupke i izbore.

Agencija, međutim, ne postoji u društvenom vakuumu i siromašni su uvek mnogo više ograničeni u tome šta mogu da izaberu nego što su bogati.

Ni agencija nije samo individualna, već i kolektivna.

Za ljude iz radničke klase, kolektivna agencija – sposobnost zajedničkog delovanja kroz sindikate ili u zajednicama – je posebno važna.

Taj kapacitet je, međutim, često osujećen svime, od antisindikalnog zakonodavstva do erozije građanskog života.

Konzervativci, željni da pojedinci preuzmu moralnu odgovornost za svoje nevolje, često ignorišu društvena ograničenja i sami ometaju kolektivnu akciju.

Vens je uveo zakon za legalizaciju korporativnih sindikata, čiji je cilj podrivanje stvarnih sindikata, i suprotstavio se značajnom zakonu o zaštiti prava na organizovanje.

Uprkos sopstvenoj ličnoj priči od niže klase do više klase, Vens je takođe oprezan zbog prevelike društvene mobilnosti, što podrazumeva kretanje ne samo „u teoretski bolji život“ već i „udaljavanje od nečega“ što je društveno značajno.

Ono što Vens misli je da dostojanstvo radnika zahteva od njih da znaju svoju poziciju u životu.

To je argument koji je izneo politički filozof Patrik Denin, od koga konzervativci kao što su Vens i Houli crpe intelektualnu potporu.

Za Denin, klasne razlike su temelj društvenog poretka. Obični ljudi, piše on u svojoj knjizi Promena režima, imaju veću verovatnoću da budu „utemeljeni u realnosti sveta granica“, ali im se ne može poveriti previše slobode.

Ono što je, pre potrebna je elita sposobna, za razliku od sada, da usadi niže redove sa „razumevanjem šta čini njihovo sopstveno dobro“ i da obezbedi, kroz kulturna i verska ograničenja, da oni ne padnu u degeneraciju.

Ovo Denin naziva „aristopopulizam – populizam sa feudalnim dodirom“.

Sve ove teme – elitni političari koji se predstavljaju kao autentični glasovi radničke klase; siromaštvo shvaćeno u smislu morala i kulture; zahtev da kultura i tradicija deluju kao ograde za obične ljude; želja za disciplinovanijim društvom prikazanim kao kritika liberalnih elita – nalaze se ne samo u republikanskoj stranci, već su uobičajene i za desničarske populiste u Evropi, od Reform UK Najdžela Faraža do Braće iz Italije Đorđe Meloni Melonia.

U dopiranju do radničke klase, takve partije i pokreti nude samo tanku kašu, često prošaranu Vensovim „kulturnim heroinom“.

Međutim, toliko je dubok osećaj među mnogim delovima glasača da su ih tradicionalne partije levice napustile i sve dok levica ne shvati ozbiljno i materijalnu realnost života radničke klase, od plata do stanovanja, i taj osećaj nezadovoljstva i napuštenosti, mnogo više će ih napuštati.