Obeležavanje „Oluje“: Najveći gubitnici su porodice žrtava

Uske stepenice vode do drugog sprata zgrade u centru Beograda. Tamo je kancelarija u kojoj se čuvaju brojna dokumenta i biografije stradalih tokom akcije „Oluja“.

„Mi pokušavamo svakome da damo ime i prezime, a najvažnije je da imamo fotografiju osobe. Ali, njih je sada veoma teško nabaviti, prošlo je 28 godina i mnogi svedoci su umrli.“

Tako priča Dragana Đukić, predsednica udruženja porodica nestalih i poginulih „Suza“ koje okuplja srpske porodice iz čitave Hrvatske. I njoj je tokom rata ubijen brat, a otac je bio hapšen i maltretiran. Porodica se nikada nije vratila u rodni kraj.

Prijedor – „prst u oko preživelima“

Udruženje „Suza“ nema veliku podršku, kaže Đukić. „I novinari i politika nas se sete samo kada dođu ovi dani oko ’Oluje’, pa nas posle onda svi zaborave.“

A političari, oni iz Srbije i Republike Srpske, ove godine komemoraciju žrtvama „Oluje“ organizuju u Prijedoru u Bosni i Hercegovini. Delegacija u kojoj su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik bila je i na Petrovačkoj cesti gde je 1995. hrvatska avijacija bombardovala izbegličku kolonu Srba, zbog čega je protiv hrvatskih pilota podignuta optužnica za ratni zločin u Beogradu.

I taj događaj obe strane različito tumače. Dok srpska tvrdi da su se u koloni nalazili samo civili, hrvatska kaže da su u koloni bila i vojna vozila, i podseća da je Haški sud istraživao i taj događaj, ali nije našao elemente za podizanje optužnice za ratne zločine.

Međutim, već i sama najava da će se komemoracija održati u Prijedoru izazvala je burne reakcije širom regiona. Mnogi su negodovali, jer smatraju da to predstavlja nepoštovanje prijedorskih žrtva, naročito ubijenih Bošnjaka.

„Odabiranjem Prijedora ništa drugo ne radite nego stavljate prst u oko preživelima u Prijedoru, porodicama i onima koji su izgubili najmilije“, kaže za DW novinar iz BiH Dragan Bursać. „Godišnjicu ’Oluje’ treba naravno obeležiti, ali ne u Prijedoru gde je ubijeno vise od 3.500 ljudi, a pogotovo ne ako znamo da su tu ubijena 102 deteta, a da i dan-danas nemaju spomenik“, kaže Bursać.

„Postavlja se pitanje zašto rukovodstvo entiteta Republike Srpske i zašto rukovodstvo Srbije i zašto prvi ljudi Crkve rade to što rade baš na takvom mestu“, kaže Bursać. „To je čist inat i to nikako ne doprinosi dobrim odnosima povratnika Bošnjaka i srpskog stanovništva. Ne doprinosi nikako ni dobrim odnosima u Bosni i Hercegovini, a ni odnosima između BiH i Srbije.“

Da je komemoracija u Prijedoru greška smatra i Veran Matić, specijalni izaslanik predsednika Srbije za rešavanje pitanja nestalih sa Republikom Hrvatskom. „Oluja“, kaže, „zaslužuje komemoraciju koja je jedinstvena. Svaki dodatni element može samo da kompromituje komemorativne aktivnosti i da stvori političku kontroverzu. Ovako kao da se nastoji da se zločinom nad Srbima u Hrvatskoj prekriju i prikriju zločini Srba nad Muslimanima“, kaže Matić i ukazuje da politika mora da se promeni, kako bi se došlo do zajedničkog razumevanja.

Može li zajednički?

Hrvatska za to vreme godišnjicu „Oluje“ obeležava 5. avgusta kao Dan pobede – kada je oslobođena teritorija koja je od 1991. bila okupirana, odakle su tada proterani Hrvati i gde su počinjeni brojni zločini. Osim toga, sporno je i to koliko je Srba napustilo to područje 1995: prema hrvatskim izvorima oko 130.000, prema srpskim između 200.000 i 300.000.

Ipak, predsednik Srpskog narodnog veća Milorad Pupovac i nezavisni gradonačelnik Otočca u Lici Goran Bukovac su uoči godišnjice položili vence srpskim civilima ubijenim u „Oluji“, ali i Hrvatima stradalim u ratu. „Niko nije smeo poginuti“, rekao je tom prilikom Pupovac, „trebalo je učiniti sve da ne dođe do rata.“

I pored takvih primera, obeležavanje „Oluje“ pokazuje koliko su Srbija i Hrvatska daleko od pomirenja. „Imamo primere zajedničkog obeležavanja, ali ne i kontinuitet jedne takve prakse“, kaže Vesna Teršelič, direktorka hrvatske nevladine organizacije „Dokumenta“ – Centar za suočavanje s prošlošću. „A vrlo je važno tražiti načine da se s jedne strane obeleži to koliko je bilo važno osloboditi okupirana područja u Republici Hrvatskoj, što je omogućilo ljudima koji su prognani od 1991, većinom Hrvatima, da se vrate u svoja mesta i to koliko je važno priznati stradanje svih onih ubijenih i nestalih civila“, kaže Teršelič za DW.

Veran Matić pak podseća da je Hrvatska postala članica EU, NATO, Šengena, monetarne unije… „Vlasti u Zagrebu imaju i mogućnosti i obavezu da reprezentuju najviše standarde demokratije, tolerancije, poštovanja prava manjina, ljudskih prava“, kaže Matić, ali i dodaje je to sve samo u tragovima, a ne i model koji se sledi.

„S druge strane, iz Srbije svakodnevno stižu teške optužbe na račun hrvatskih vlasti. Tu se često meša odnos prema prošlosti i strašni zločini NDH u Drugom svetskom ratu, sa onim zločinima počinjenim u ratu od pre 30 godina“, kaže Matić.

„Osećamo se iskorišćeno“

„I koliko god da političari govore o tome da je rešavanje pitanja nestalih humanitarno, a ne političko pitanje, svakoga dana možemo da vidimo da je ono ipak isključivo političko, jer nema pomaka u rešavanju, ni kada je reč o Hrvatskoj, ni kada je reč o Bosni i Hercegovini i Kosovu“, kaže Veran Matić.

U svemu tome, najveći gubitnici su porodice žrtava, kažu u udruženju „Suza“ iz Beograda. „Porodice žrtava su još 1996. našle snagu da zajedno sednu i pokušavaju da dođu do neke istine. A ranije je bilo i više rezultata. Ali, što se više priča o nestalima i rešavanju problema, to se sve više petlja politika i sve je manje rezultata. Mi kao porodice se u svemu tome osećamo iskorišćeno“, kaže Dragana Đukić i zaključuje: „Obeležavanje i komemoracije bi trebalo da budu organizovani na neki dostojanstven način. I bez politike.“