„Obnova teritorijalnog integriteta Ukrajine može biti samo posledica, a ne preduslov promena u samoj Rusiji“: Vladislav Inozemcev za Moskovski tajms

Glasanje nije donelo nikakvu promenu, ocenjuje Vladislav Inozemcev, doktor ekonomije, profesor i direktor moskovskog Centra za studije postindustrijskog društva u analizi za Moskvski tajms (Moscow times).

Kao primer navodi to što su regionalni lideri dobili „odobrenje“ u prvom krugu bez ijednog problema. Opozicija je, prema tradiciji, odgovorila talasom očajničkih lamentiranja i prijavila manipulacije i falsifikovanje.

Naravno, teško je raspravljati sa stanovištem da Putinov sistem neće biti demokratski demontiran – ali, po mom mišljenju, aktuelna ruska opozicija gradi zajedničku strategiju o dve pogrešne pretpostavke koje oštro smanjuju njene šanse da učestvuje u političkim procesima u zemlji kako u bliskoj tako i u dalekoj budućnosti.

Pretpostavka jedan

Gotovo sva retorika protivnika režima zasnovana je ne samo na osudi agresije Rusije na Ukrajinu, već i na podršci Ukrajini. Međutim, po mom mišljenju, obnova teritorijalnog integriteta susedne zemlje može biti samo posledica, a ne preduslov, promena u samoj Rusiji.

Baš kao što su Finska i baltičke države stekle nezavisnost 1917-1918 kao rezultat Oktobarske revolucije, tako i rat u Ukrajini ima šansu da se okonča posle promene režima u Moskvi.

Poraz Rusije, za čim žude domaći disidenti, sam po sebi neće dovesti do pada Putinizma – tačnije, samo će ojačati carske komplekse i fobije.

Totalna fiksacija na Ukrajinu odvraća opoziciju od problema koji se tiču njihovog potencijalnog biračkog tela u Rusiji, i radikalno ih distancira od onih tema na koje bi svaka opozicija trebalo da bude fokusirana, osim ako ne želi da bude shvaćena kao „peta kolona“ koja odražava interese spoljnih snaga za rusko društvo.

Odavno je poznato da „Ukrajina nije Rusija“, a ukrajinska agenda nije ruska agenda. Bez svakodnevnog apela na aktuelne ruske teme, opozicija nema šanse da postane uticajna politička snaga unutar Rusije.

Razumem koliko njeni predstavnici žele da izgledaju kao „dobri Rusi“ koji žive u Evropi, ali taj cilj nema nikakve veze sa stvarnim političkim aktivnostima u sopstvenoj zemlji.

Pretpostavka dva

„Unutrašnja“ retorika opozicije zasniva se pre svega na nepopustljivosti prema „režimskim saučesnicima“: sastavljaju se spiskovi onih koji bi trebalo da budu podvrgnuti dodatnim sankcijama, kletve se spinuju protiv korumpiranih zvaničnika. Postoje obećanja o neizbežnim lustracijama.

Ali u Rusiji ima više od 900 hiljada zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova i FSB i najmanje 750 hiljada drugih snaga bezbednosti; najmanje 80 hiljada ljudi je zaposleno u pravosudnom sistemu; Takođe postoji oko 1,4 miliona zvaničnika i milioni ljudi koji direktno zavise od firmi u vlasništvu vlade.

Ne mogu ni da zamislim kako se može sprovesti „čistka“ snaga bezbednosti i korumpiranih zvaničnika, na koje ruska opozicija direktno ili indirektno tvrdi da su usmereni. Štaviše, mnogi uspešni primeri ukidanja autoritarnih i represivnih režima – od Španije do Južne Afrike i od Grčke do Južne Koreje – nisu podrazumevali masovne čistke, već, naprotiv, pomirenje prethodno polarizovanih političkih snaga (denacifikacija i defašizacija, analogije o kojima opozicija sanja, odigrale su se samo u zemljama koje su se našle pod spoljnom kontrolom, što se ne očekuje u ruskom slučaju).

Stoga mi se čini apsolutno neophodnim da se razvije program za prevazilaženje Putinovog sistema na osnovu minimalnog kažnjavanja njegovih funkcionera, očuvanja imovine akumulirane u proteklih četvrt veka, odbacivanja masovne lustracije i široke amnestije, bar za ekonomske zloupotrebe.

Kao što jedan od mojih dobrih prijatelja kaže, „biti savremenik je biti saučesnik“, i nemoguće je otarasiti se svih savremenika. Vršenje mržnje prema funkcionerima Putinovog sistema može samo da ojača njihovu želju da stražare nad postojećim režimom u Rusiji do poslednjeg, usporavajući ili čak torpedno menjajući.

Program konsolidacije

Pre više od decenije, kada su mnoge kolege praktikovale predviđanje skorog uništenja ruske diktature, samouvereno sam tvrdio da se bar do 2024. ne može računati na promene u Rusiji.

Po mom mišljenju, ruska opozicija je tokom godina, sa sve većim stepenom grotesknosti, učinila mnogo više da konsoliduje režim nego da ga uništi, ali dođe vreme kada će, iz više razloga (gerontološki, ekonomski i geopolitički), sistem biti primoran da se reformiše.

Ako protivnici režima žele da igraju bar neku ulogu u životu zemlje, trebalo bi da počnu da se obraćaju stanovništvu o hitnim temama; proučava ruske realnosti više od koridora evropskih vlasti; da ponude razvojne programe u kojima će biti mesta, ako ne svih, onda skoro svih sadašnjih stanovnika Rusije.

Vreme je da se suprotstave Putinovom programu suprotstavljanja različitih delova ruskog društva programom konsolidacije. U suprotnom, „izbori“ poput ovih koji su upravo prošli određivaće domaću stvarnost još mnogo decenija.