„Obračun“ Pariza i Berlina je presudan

Da li će ili neće biti ostvaren značajan napredak prema sporazumu zavisi od toga ko će pobediti u manje vidljivom, i često zaboravljenom, nadmetanju između Pariza i Berlina, piše Politiko.

Među ova dva grada postoje suptilne, ali realne razlike u pogledu oblikovanja budućeg partnerstva sa Britanijom. Da bi se došlo do bregzitovskog trgovinskog sporazuma, moraće da se prevaziđu nevidljive prepreke koje ove razlike podrazumevaju.

Od kada su pregovori počeli, EU je većinom ujedinjena iza Mišela Barnijea, glavnog pregovarača. Daleko od toga da pokazuje podele koje su neki evroskeptici predvideli, Bregzit se pokazao kao korisna vežba za izgradnju tima.

Tome su doprinele uzastopne torijevske vlade, uključujući bivšu premijerku Terezu Mej i njen pokušaj da bude istovremeno i unutar jedinstvenog tržišta i izvan njega, kao i otvoreno neprijateljsku retoriku prema Evropi Borisa Džonsona.

To je pak značilo da EU nikada nije imala osećaj da je pod pritiskom i da je bilo malo podsticaja na kompromis.

Ali sada, kada postoje znaci da će Velika Britanija povući potez po pitanju nekih od glavnih interesa EU, pojaviće se poteškoće među vodećim državama EU.

Kako piše Politiko, pitanje je koliko ustupaka te zemlje mogu da načine i u kom trenutku postaje poželjnije da se do sporazuma dođe nego da ga ne bude, a kako će EU odgovoriti na to zavisiće od dinamike između Pariza i Berlina.

Nemačka i francuska vlada imaju različite pristupe Bregzitu od samog početka.

Možda iznenađujuće, Berlin je taj koji je stalno bio zabrinut o strateškim i geopolitičkim posledicama izlaska Velike Britanije iz bloka, što smatra velikim gubitkom i za Nemačku i za EU.

To je navelo kancelarku Angelu Merkel da zauzme uglađen, civilizovan i konstruktivan stav tokom procesa razvoda sa Londonom i trgovinskih pregovora.

Jedan od njenih glavnih saradnika rekao je da kancelarkino razmišljanje o Bregzitu može da se sumira rečima: „Bolje ako ostanu, a ako ne, da budu u blizini“.

Stav francuskog predsednika Emanuela Makrona je bio više odbrambeni i više pod uticajem njegove unutrašnje politike. Suočen sa izborima za Evropski parlament 2019, Makron je smatrao da će mu tri kredibilna ishoda pregovora o razvodu – neravnopravan sporazum, bez sporazuma, ili novi referendum i ostanak u EU – pomoći u nadmetanju protiv Marine le Pen.

Svaki od tih ishoda bi lepo ukazao na cenu, ili poteškoće, izlaska iz EU.

Ovaj njegov stav je osnažen uverenjem francuske vlade da je Bregzit prilika i za Francusku i za EU.

Francuska je među zemljama EU pozicionirana tako da po pitanju spoljne politike i bezbednosti postane hegemon koji će predstavljati kontrateg nemačkoj ekonomskoj dominaciji.

Nije slučajnost to što Makronova vizija EU, kao „geopolitičke“ unije koja se ne plaši da kaže da je NATO „moždano mrtav“ i traži „stratešku autonomiju“ od ostatka sveta, u prvi plan gura one domene u kojima Pariz ima komparativnu prednost nad Berlinom.

To su su neki od razloga koji objašnjavaju zašto Francuska ostaje jedna od zemalja članica EU koja ima najtvrdokorniji stav prema Bregzitu i najmanje je voljna da pristane na kompromise kada je reč o nekim od najvećih nerešenih pitanja.

S druge strane, Merkel ne želi da, tokom vremena koje joj je preostalo na mestu kancelarke, dođe do unutrašnjeg rata u EU oko Bregzita.

„Merkel želi da ostavi svoje nasleđe. A ono će podrazumevati da ona nije dozvolila podele u Evropi“, rekao je za Politiko jedan od njenih saradnika.

Ova tenzija u Berlinu – između traženja dogovora, a u isto vreme i očuvanja jedinstva EU – biće od ključnog značaja za pritisak koji će Merkel na kraju izvršiti na Makrona.

Nju će podržati predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, koja privatno želi sporazum kako bi osigurala da njeni sopstveni politički prioriteti i nasleđe ne budu zasenjeni krizom koja bi nastupila u slučaju da se ne postigne sporazum.

Ali, Fon der Lajen duguje svoju odanost i Makronu: ona je tamo gde jeste zato što ju je on podržao prilikom izbora za predsednika Komisije kada je došlo do zastoja u odabiru prošle godine.

Kako zaključuje Politiko, svaku od ovih strana očekuju teške odluke, a na kraju će problem predstavljati taština ili antagonizam malih razlika, koje i nisu tako male kada se posmatraju iz nacionalne perspektive.

Velika Britanija bi mogla da olakša stvari Evropskoj uniji tako što će nastaviti da razvlači sa pregovorima, što bi omogućilo Barnijeu da liderima bloka kaže da London nije uradio dovoljno, a neki od evropskih zvaničnika se i nadaju tome, znajući da se u suprotnom nameće težak obračun između Pariza i Berlina, a da njegov ishod nije moguće predvideti.