Od igrališta do politike, nasilnici su ti koji vladaju – pogledajte Trampa, Putina, Netanjahua, Orbana: Analiza Gardijana

Oni dobijaju bolje poslove i zarađuju više. Istraživači tvrde da su iznenađeni svojim otkrićima, ali da li je to zaista tako izvanredno?

Povezivanje visokih pozicija sa maltretiranjem i dominantnim ponašanjem će bez sumnje biti šok za mnoge, ukazuje Džordž Monbiot u analizi za Gardijan.

Ovo ne znači da su svi ljudi sa dobrim poslovima ili koji vode organizacije nasilnici. Daleko od toga. Nije teško zamisliti dobre ljude na moćnim pozicijama.

Ovo nam govori da nam ne trebaju agresivni ljudi da nam organizuju živote. Ni dobro vođstvo, ni organizacioni uspeh, ni inovacija, uvid ili predviđanje ne zahtevaju dominaciju.

Bilo da se radi o teoriji igara ili proučavanju drugih vrsta, brzo ćete otkriti kako dominantno ponašanje nekolicine može naštetiti društvu u celini.

Na primer, studija o ribama ciklida otkrila je da dominantni mužjaci imaju „niži odnos signal-šum“ (zvuk i bes, koji ništa ne znače) i kontraproduktivan uticaj na performanse grupe. Zvuči li nešto poznato?

Pobeda za nasilnike je gubitak za sve ostale: njihov uspeh je igra sa nultom sumom. Ili negativan zbir: prva studija koju sam pomenuo je takođe otkrila da je veća verovatnoća da će školski nasilnici zloupotrebljavati alkohol, puše, krše zakon i pate od mentalnih problema u kasnijem životu.

Ali trijumf nasilnika je takođe rezultat dominantnog narativa našeg vremena: poslednjih 45 godina neoliberalizam je karakterisao ljudski život kao borbu u kojoj jedni moraju da pobede, a drugi da izgube.

Samo kroz takmičenje, u ovoj kvazikalvinističkoj religiji, možemo razaznati ko bi mogao biti dostojan, a ko nedostojan. Konkurencija je, naravno, uvek nameštena.

Poenta neoliberalizma je da pruži opravdanja za neravnopravno i prisilno društvo, društvo u kojem vladaju nasilnici.

To je savršen krug: neoliberalizam generiše nejednakost; a nejednakost je, kao što pokazuje drugi rad, snažno povezana sa maltretiranjem u školi.

Sa većim disparitetima u prihodima i statusu, raste stres, pojačava se konkurencija, a želja za dominacijom se pojačava. Patologija se hrani sama.

Istraživači koji su sproveli prvu studiju sugerišu, nakon što su otkrili da nasilnici napreduju, da bismo trebali „pomoći da se ova karakteristika kod dece kanališe na pozitivniji način“.

Po mom mišljenju, ovo je pogrešan zaključak. Umesto toga, trebalo bi da težimo izgradnji društava u kojima se agresija i dominacija ne nagrađuju. Bilo bi bolje da se škole fokusiraju na odvraćanje i savetovanje.

Ali u svakoj fazi našeg života primorani smo na destruktivno takmičenje. Ne samo da se deca stalno pritiskaju na pobednička takmičenja, već i škole.

Očigledno maltretiranje na radnom mestu se više generalno ne toleriše. Ali sumnjam da je u mnogim slučajevima očigledno poboljšanje rezultat toga što nasilnici nauče da maskiraju svoje impulse, dok nastavljaju da kontrolišu i manipulišu bez prelaska preko linije ljudskih resursa.

Ali otvoreno maltretiranje ponovo se pojavljuje u politici. Tramp, Putin, Netanjahu, Orban, Mileji i drugi čine malo da prikriju svoje grubo dominantno ponašanje.

Kada je Tramp vrebao oko leđa Hilari Klinton tokom njihove predsedničke debate i kada je sramotno ismevao invaliditet novinara, mogli smo da vidimo dete kakvo je bio i kakvo je dete ostao.

Naši politički sistemi – centralizovani, hijerarhijski – zreli su za eksploataciju nasilnika. Kao i na starim školskim igralištima, najgori ljudi završavaju na vrhu.

Ista dinamika funkcioniše i na globalnom nivou. Vlade uveravaju svoje ljude da su uključeni u „globalnu trku“: ako zaostanemo, druga nacija će nas prestići.

Ova priča o konkurenciji sa nultom sumom opravdava svaku zloupotrebu. Koristile su ga evropske nacije da racionalizuju svoje imperije i izborne ratove. Ubrzo ga je pratio sebičan mit: da će trku za dominaciju pobediti „dominantna rasa“.

Ukratko, trebalo bi da prestanemo da slavimo prisilno i kontrolisano ponašanje. U svakoj fazi obrazovanja i napredovanja u karijeri, u politici, ekonomiji i međunarodnim odnosima, trebalo bi da težimo da zamenimo takmičarski etos saradničkim.

Ovo je neverovatna stvar u vezi sa ljudskim bićima, za razliku od ciklidnih riba: ne mora biti ovako. Možemo da kontrolišemo sopstveno ponašanje i da zamislimo i izgradimo bolje oblike organizacije.

Kroz deliberativnu, participativnu demokratiju, kako u politici tako i na radnom mestu, možemo stvoriti sisteme koji rade za sve. Ne postoji prirodni zakon koji kaže da nasilnici na igralištu treba da nastave da traže počast do kraja života.