Od kovida do Kosova: Pet stvari iz memoara Borisa Džonsona

1.Ubeđen da bi pobedio na ovogodišnjim izborima

Džonsonovo prepričavanje „burnog leta“ koje je okončalo njegovu premijersku funkciju prožeto je zbunjenošću.

Iako priznaje nekoliko grešaka on u suštini veruje da su poslanici pogrešili što su ga svrgnuli.

Kada je Riši Sunak podneo ostavku na mesto premiejra, „mislio sam da je to bilo gore od zločina – i za Rišija i za stranku“. Džonsonov najveći promašaj, prema njegovoj tvrdnji, nije bio dovoljno laskao poslanicima Torijevaca.

„Prečesto bih se vraćao Dauning strit 10, umoran, i radio do večeri, kada je trebalo da razgovaram sa kolegama i da ih veselim. Da su se njegove kolege „držale zajedno“, on „nema sumnje da bismo išli na pobedu 2024. godine“.

2. Afera Partigate

On tvrdi da su ovi događaji bili u skladu sa pravilima Covid-a, ali da su njegov bivši šef kabineta Dominik Kamings i njegov direktor komunikacija Li Kejn orkestrirali niz „preteranih” medijskih izveštaja u namernom pokušaju da ga potkopaju.

Par je, kaže, „stajao iza svega“. On veruje da je mogao da izbegne oluju, da je bio „daleko snažniji u to vreme“.

3. Ne žali mnogo zbog pandemije

Poglavlja o kovid-u su najmukotrpnija i predstavljaju Džonsonovo opravdanje njegovog donošenja odluka u svakoj fazi.

Rukovao se sa osobljem kada je posećivao kovid pacijente u bolnici Royal Free jer je „rukovanje drevni ljudski gest dobre volje“ i nije želeo da širi nepotrebnu uzbunu.

On naglašava da su informacije bile dostupne u ranim danima, uključujući lažnu ideju da je asimptomatski prenos malo verovatan.

Čini se da je trenutak otrežnjenja bio kada je gledao snimke preplavljenih italijanskih bolnica – za koje je znao da su generalno dobre, jer ih je imao iskustva sa italijanskim zdravstvenim sisitemom kada je njegovo dete palo u bazen na odmoru u Umbriji.

4. On je kejnzijanac

Iako nikada ne bi koristio taj termin, Džonson jasno veruje, zajedno sa ekonomistom Džonom Mejnardom Kejnzom, da dobra doza državne potrošnje može pomoći privredi da prebrodi teška vremena.

Nakon bankarske krize 2008. kao gradonačelnik Londona, on opisuje kako je bacio svoju težinu iza Crossrail (železnički projekat) kako bi sprečio Džordža Ozborna da traži rezove kada je torijevska koalicija došla na vlast 2010.

„Te velike investicije – Crossrail, olimpijska lokacija, Vestfild Centar u Shepherd’s Bush-u – bili su slučajno tempirani za London: ogromni anticiklični programi koji su držali pikove u zemlji i ljude na poslu“.

Nikada nije ljubitelj „štednje“, on više puta hvali infrastrukturne projekte, posebno u saobraćaju.

Kako je kovid jenjavao, kaže on, „morali smo da iskoristimo ovaj zastrašujući trenutak u našu prednost tako što smo se punili sa našim ulaganjima u sve, od HS2 (železničke mreže) do bolnica ostalog“. On žali zbog Sunakove naknadne odluke da otkaže veći deo HS2.

5. Ima mnogo ozbiljnih misli o spoljnoj politici

Iako ste možda uzeli knjigu u ruke da biste pročitali o drami Bregzita ili sramoti Partigejta, Džonson želi da znate da je razmatrao značajna geopolitička pitanja.

Postoje poglavlja o Kosovu, gde je izveštavao za Telegraf kada su NATO trupe ušle, invaziju na Irak („arogantna, umišljena i pogrešno stvorena avantura“), Libiju i Siriju, gde smo „zaista udarili Asada“ kada je Džonson bio ministar spoljnih poslova – što je, kako kaže, bilo najviše što je zapad mogao da učini u datim okolnostima.

On više puta odbacuje ideju da je Bregzit učinio Veliku Britaniju izolovanijim, insistirajući da su ga njegova putovanja kao ministra spoljnih poslova i premijera ubedila da mnoge zemlje širom sveta „žele više Britanije, posebno na mestima gde je Britanija već bila dobro poznata“.