Od Versaja do evra

Iako su karte u odnosu kreditor-dužnik drugačije raspodeljene nego 1919, igra je ostala ista. Poverioci žele svoj komad mesa, a dužnici izbegavaju da ga daju. Dužnici žele da im dugovi budu oprošteni, dok su kreditori zabrinuti zbog „moralnog hazarda“ i ignorišu destabilizujuće, zarazne posledice toga što čine zemlje dužnike siromašnijima. Nažalost, evrozona još nije savladala lekcije o dugovanju iz Versaja, niti se obazire na upozorenja DŽona Majnarda Kejnza.

Kada se Prvi svetski rat završio, pobednički saveznici su bili odlučni u tome da Nemačka treba da plati „reparaciju“ za štetu koju je prouzrokovala tokom rata, delom zato da bi se otplatili dugovi koje su imali jedni prema drugima. Ali oni u Versaju nisu uspeli da se usaglase oko konačne cifre za odštetu, te su umesto toga dali zadatak Reparacionoj komisiji da odredi taj iznos do 1921.

Glavno pitanje je bilo koliko bi Nemačka mogla da plati bez savezničke vojne okupacije. U svojoj raspravi Ekonomske posledice mira iz 1919, Kejnz je naveo da bi Nemačka, ako bi ograničila potrošnju, verovatno imala godišnji trgovinski suficit od 250 miliona dolara, ili dva odsto svog nacionalnog dohotka, što bi za 30 godina iznosilo 7,5 milijardi dolara.

U maju 1921, Reparaciona komisija je Nemačkoj odredila odštetu od 33 milijarde dolara. Ali kapitalni iznos je efektivno smanjen na samo 12,5 milijardi, uz zahtev za godišnje otplate po 350 miliona dolara. Taj trik je postignut tako što je od Nemačke zahtevano da izda tri seta obveznica, ali da plaća kamatu i glavnicu samo na prva dva (klase A i B), čime je otplata „C“ obveznica postala utopija.

Šarada održavanja nemačkog duga fiktivno velikim dok se pokušavalo sa izvlačenjem otplate onog manjeg, „realnog“ nastavila se tokom 1920-tih. Zapravo, Nemačka nije bila spremna da otplati čak ni realni dug, i učinila je to samo zahvaljujući novim pozajmicama. Kejnz je 1926. oštro komentarisao da „Sjedinjene Države pozajmljuju novac Nemačkoj; Nemačka prebacuje istu sumu saveznicima, a saveznici je ponovo uplaćuju američkoj vladi. Zapravo se ništa ne događa“.

Onda je došlo do kraha Volstrita i Velike depresije, i strani zajmovi Nemačkoj su presušili. Povećavanjem poreza i smanjenjem javne potrošnje, Nemačka je dostigla suficit neophodan da bi mogla da ispunjava svoje godišnje isplate duga između 1929. i 1931, ali po cenu intenziviranja krize. Nemačka ekonomija je opala za 25 odsto, a nezaposlenost je porasla na 35 odsto. Politika „ispunjenja“ pod kancelarom Hajnrihom Briningom utrla je put za Adolfa Hitlera, koji je jednostavno odbacio dug.

Današnja šarada dugovanja u evrozoni ima mnogo paralela sa Evropom posle Prvog svetskog rata.

Uoči globalne finansijke krize 2008, južne evropske zemlje su konstantno nagomilavale dugove pozajmljujući od banaka iz severnih zemalja, uglavnom Nemačke, kako bi finansirale rizične građevinske projekte. Sve dok se taj trend nastavljao, novac je pristizao. Ali kada je kriza koja je počela u SAD pogodila evrozonu, banke sa severa Evrope su odbile da daju nove zajmove – primoravši južnoevropske vlade da same spasavaju svoje bankarske sektore.

Grčka je bila najočiglednija žrtva ovog preokreta. Tokom 2009, budžetski deficit zemlje je dostigao 15 odsto BDP-a, a nacionalni dug je premašio 100 odsto BDP-a.

Grčka vlada je 2010. zapretila da neće moći da vrati dugove. Severne banke pristale su na delimično restrukturiranje duga – uglavnom produženjem perioda otplate – zajedno sa 240 milijardi evra (269 milijardi dolara) vrednom kreditnom linijom „trojke“ Međunarodnog monetarnog fonda, Evropske centralne banke i Evropske komisije.

Ova pomoć omogućila je grčkoj vladi da isplaćuje kamate, ali došla je uz uslove stroge štednje: više poreze, smanjenja u javnoj potrošnji (naročito penzija), ukidanje minimalne zarade, prodaju imovine i ograničavanje kolektivnih ugovora. U teoriji, ove mere bi dovele do trgovinskog suficita koji bi omogućio Grčkoj da otplati svoj dug.

Između 2010. i 2015, grčka vlada se, poput Briningove u doba depresije u Nemačkoj, posvetila politici „ispunjenja“. U januaru 2015, glasači su se konačno pobunili i izabrali levičarsku vladu predvođenu strankom Siriza, koja je obećala da će se boriti protiv rezanja. Ali, u avgustu te godine, Grčka je kapitulirala pred svojim kreditorima, usvajajući neophodne mere štednje u zamenu za još jednu pozajmicu od 85 milijardi evra.

Od 2010, Grčka je pozajmila preko 300 milijardi evra. Do januara 2019, vratila je 41,6 milijardi, a period otplate se proteže do posle 2060. Malo je verovatno da će kreditori dobiti svoj novac nazad jer je najveći deo grčkih obveznica fiktivan, poput nemačkih „C“ obveznica iz 1920-tih. Umesto toga, poreski obveznici u kreditorskim zemljama će to platiti kroz veće poreze i smanjenu javnu potrošnju.

Uobičajeno je mišljenje da je štednja imala efekta u Grčkoj. Lišena privatnih zajmova, zemlja je izbalansirala svoj budžet i za šest godina prešla iz trgovinskog deficita u suficit.

Ali štednja je imala i strahovitu cenu. Oko 300.000 državnih službenika u Grčkoj je otpušteno, ekonomija je opala za 25 odsto, a stopa nezaposlenosti porasla na 25 odsto (kada su u pitanju mladi nezaposleni čak preko 60 odsto). Odnos javnog duga prema BDP je porastao sa 100 na 170 odsto, a kreditorski kartel će nastaviti da kontroliše ekonomsku politiku zemlje sve dok dug ne bude otplaćen.

Kao što je Kejnz napisao 1919, „politika degradiranja života miliona ljudskih bića i oduzimanja sreće celoj naciji trebalo bi da bude užasna i odvratna“. On je kasnije tvrdio da je štednja i teorijski pogrešna: smanjenje prihoda u jednoj zemlji izaziva opadanje prihoda i na drugim mestima, širi depresiju i dovodi do toga da bilo kakav oporavak bude spor i slabašan.

Pouka ove dve priče, koje razdvaja ceo vek, je da bi zemlje trebalo da izbegavaju da budu zarobljene u odnose kreditor-dužnik. Ako to ne mogu, onda je neophodna pravedna pogodba između kreditora i dužnika da bi se očuvao društveni i politički mir. Evrozona mora ponovo iz početka da uči tu lekciju.

Autor je član Gornjeg doma britanskog parlamenta i profesor emeritus političke ekonomije na univerzitetu Vorvik

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org