Od vojne snage do ruske imperijalne arogancije: Osam razloga zašto Ukrajince čeka optimistična 2023. godina

On iznosi osam razloga za to.

Tokom deset meseci ruske invazije pojavio se niz domaćih i međunarodnih trendova koji su ukazivali na mogućnost buduće ukrajinske pobede. Naredni faktori su, ističe, doprineli da se odredi tok rata 2022. i biće presudni u oblikovanju konačnog ishoda sukoba u narednim mesecima.

1. Vojna snaga Ukrajine: Malo je onih izvan Kremlja koji su sumnjali da će se Ukrajina boriti ali pitanje na početku 2022. bilo je „koliko dugo ukrajinske oružane snage mogu realno da se odupru punoj moći ruske vojske?“ Mnogi komentatori su bili uvereni da će svaki organizovani ukrajinski otpor brzo propasti.

Još u proleće 2014, upravo je slabost ukrajinske vojske omogućila Rusiji da stekne svoje početno uporište u regionu Donbasa na istoku Ukrajine. Ukrajinske oružane snage su se brzo prilagodile i poboljšale.

Prvih deset meseci ruske invazije pokazalo je da je ukrajinska vojska na mnogo načina postigla ili čak nadmašila standarde NATO-a. Uprkos tome što su često brojčano nadjačani ukrajinski vojnici su se pokazali veoma vešti i dobro vođeni.

Takođe su vrhunski motivisani potrebom da brane svoju otadžbinu. Kako je Gilbrt Česterton (engleski pisac, filozof) jednom primetio: „Pravi vojnik se ne bori zato što mrzi ono što je ispred njega, već zato što voli ono što je iza njega“.

2. Ukrajinska otpornost: Ceo svet je zapanjen i impresioniran izuzetnom snagom i hrabrošću koju je ukrajinski narod pokazao 2022. I Rusija je potpuno iznenađena.

Pripremajući se za invaziju, Kremlj se oslanjao na sebične obaveštajne izveštaje koji su odbacivali nacionalni duh Ukrajine i predviđali kapitulaciju Kijeva u roku od tri dana. Ova pogubna pogrešna procena treba da posluži kao školski primer budućim generacijama autoritarnog režima koji veruje sopstvenoj propagandi.

Od 24. februara, ukrajinski narod je ostao prkosan uprkos okupaciji, opsadi, nestanku struje i ruskim ratnim zločinima, uključujući sistematsko seksualno nasilje, prisilne deportacije i masovna ubistva.

Nikada ne treba potcenjivati zemlju koja je prošla kroz strahote 1930-ih godina zbog gladi holodomora i tereta borbi na apokaliptičnom Istočnom frontu tokom Drugog svetskog rata. A ipak je upravo to uradila Rusija.

3. Anglo-američki saveznici: „Poseban odnos“ između Sjedinjenih Država i Ujedinjenog Kraljevstva još jednom se pokazao kao blagoslov za slobodni svet tokom protekle godine.

Za Ukrajinu, razmena obaveštajnih podataka, obuke, finansijske pomoći i oružja od strane SAD i Velike Britanije pomogla je da se uništi veći deo invazione ruske vojske na bojnom polju.

Svaki Ukrajinac se upoznao sa nazivima isporučene vojne opreme kao što su Himars, Javelins, Stingers, NLAVS, Harpuni, a sada i Patriots.

Iako je mnoga od ovih oružja stara blizu 30 godina, pokazalo se da su razorna protiv ruske vojske.

4. Poljska solidarnost: Poljska i Ukrajina su iskusile mnogo zle krvi tokom vekova, ali trenutni odnos između dva susedna naroda je najčvršći ikada. Otvarajući svoja vrata milionima ukrajinskih izbeglica, Poljska je praktikovala zlatno pravilo „voli bližnjega svoga kao samoga sebe“.

Mnoge zemlje su pomogle ukrajinskim izbeglicama, ali se ističe zagrljaj otvorenog srca koji je pružila Poljska. Vojna pomoć, obuka i diplomatska podrška Poljske su takođe bili izvanredni. Malo je primera u istoriji takve susedske solidarnosti.

5. Turska podrška: Neki posmatrači nastavljaju da raspravljaju o tačnoj prirodi stava Turske o rusko-ukrajinskom ratu, ali niko ne može poreći da je pomoć Turske u protekloj godini bila ogroman poklon Ukrajini.

Bez uspeha Turske u pregovorima o sporazumu o isporuci ukrajinskog žita, ukrajinski farmeri bi se suočili sa još očajnijom situacijom i širi svet bi patio od gladi.

Turski borbeni dronovi Bairaktar napravili su kritičnu razliku u prvim nedeljama rata, pomažući da se Kijev i Harkov spasu od ruske okupacije. Dodatni doprinos Turske uključuje odluku o zatvaranju Bosforskog moreuza za ruska vojna plovila i nedavne korake za obezbeđivanje hitnih isporuka struje Ukrajini.

Odgovor Ankare na rusku invaziju na Ukrajinu podvukao je ponovno pojavljivanje Turske kao velike regionalne sile sa kredibilnim globalnim ambicijama. Zaista, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan trenutno izgleda daleko najverovatniji posrednik u konačnom mirovnom sporazumu između Rusije i Ukrajine, jer je on jedini lider koji je dovoljno vešt da vodi obe strane.

6. Ujedinjena Evropa: Kijev je tokom 2022. imao koristi od iznenađujuće visokog stepena evropskog jedinstva u podršci Ukrajini. Činilo se da je ovo jedinstvo ugroženo krajem 2021. jer je Nemačka nastojala da završi gasovod Severni tok II zajedno sa Rusijom.

Danas je Severni tok II mrtav, a ruska agresija je ubedila nekadašnju neutralnu Švedsku i Finsku da se pridruže NATO savezu. Ne samo da je NATO jači nego ikad, već se Evropska unija nalazi sa većom svrhom nego u bilo kom trenutku od svog osnivanja.

Ovo jedinstvo dolazi uprkos pokušajima Rusije da podeli Evropu putem naoružanja izvoza energije i subverzivnih aktivnosti širom EU. Moskva je računala na podeljenu Evropu, ali je invazija Ukrajine ujedinila kontinent.

7. Ruska imperijalna arogancija: Putinova odluka da izvrši invaziju na Ukrajinu razotkrila je haotičnu stvarnost koja se krije iza ruskog imperijalnog držanja. Zločinački zamišljena i nekompetentno izvršena invazija na Ukrajinu uništila je mit o Rusiji kao vojnoj supersili i ostavila zemlju više međunarodno izolovanom nego u bilo kom trenutku od boljševičke revolucije.

Današnja Rusija može da računa samo na šačicu drugih parija država kao što su Belorusija, Iran i Severna Koreja kao saveznici.

Kina rado koristi ekonomsku prednost oslabljenog položaja Rusije, ali Peking je do sada pazio da se distancira od Putinove invazije.

Godinama su ruski generali preuveličavali sposobnosti svoje vojske dok su istovremeno pljačkali državni budžet za kupovinu vila u Monte Karlu. Sada im nedostaje vojna snaga da ostvare naduvane imperijalne ciljeve koje zahteva Kremlj. Ovo je primoralo Putina da se osloni na nuklearnu ucenu dok pokušava da hitno mobiliše rusko društvo.

8. Liderstvo predsednika Volodimira Zelenskog: Možda je najveće iznenađenje 2022. bilo inspirativno vođstvo ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog. Tokom prve dve i po godine svog predsedničkog mandata, bivši komičar nije uspeo da pridobije svoje brojne sumnjičave.

Međutim, u prvih deset meseci ruske invazije, postigao je neviđene nivoe globalnog priznanja kao ratni lider.

Tokom ukrajinske istorije, mnogi nacionalni lideri su napustili zemlju u trenucima krize. Zelenski je uradio suprotno. Njegov kultni citat „Treba mi municija, a ne vožnja“ i njegov nezaboravni selfi video „Predsednik je ovde“ pomogli su da se podstakne ukrajinski nacionalni otpor u prvim danima invazije i daju ton deset meseci sve samouverenijeg prkosa.

Ukrajince iz inostranstva bilo bi teško motivisati. Da je Zelenski odlučio da se preseli u Lavov ili da potpuno napusti Ukrajinu i uspostavi vladu u egzilu, to bi dramatično povećalo šanse da Kijev padne.

Njegova odluka da ostane u glavnom gradu zemlje bila je jedna od prekretnica čitavog rata. To je pokazalo ukrajinskom narodu i posmatračkom svetu da je on vođa oko kojeg se mogu okupiti.