Odbio sam da služim Izraelu kao vojnik. Važno je razumeti zašto: Etan Nečin za Gardijan

„Odbijam da verujem da će više nasilja doneti sigurnost. Odbijam da učestvujem u osvetničkom ratu“, napisao je Mitnik u saopštenju.

Regrutacija je kamen temeljac u izraelskom društvu. Teško je u potpunosti verovati podacima IDF zbog nedostatka transparentnosti, ali zvanični brojevi pokazuju da je 69 odsto muškaraca i 56 odsto žena regrutovano na službu sa 18 godina.

To čini vojnu uniformu amblemom kolektivnog nacionalnog identiteta, možda čak i važnije od zastave, oličena izraelskom maksimom: „Nacija koja gradi vojsku je izgradnja nacije“.

Vojska je toliko ukorenjena u tkivu društva da je služba podjednako sociološki fenomen koliko i ideološka dužnost. Većina vojnika nisu borci. Imaju uloge od kuvara, preko radio di-džejeva, do učitelja.

Vojska je naučila da apsorbuje grupe koje je otpuštala u prošlosti, poput LGBTQ+ ljudi, pa čak i služi vegansku hranu. Možete služiti vojsku i još uvek živeti kod kuće, tretirajući to kao običan dnevni posao.

Dok se vojna služba u SAD i Velikoj Britaniji smatra „izlazom“  iz siromaštva ili niže društvene klase  u Izraelu je suprotno. To je put u društvo, gde se oglašavaju poslovi za ljude „posle vojske“, gde se društveni uticaj meri vašim dostignućima u vojsci i gde neobavezni razgovori uvek započinju sa „gde ste služili?“

Vojska služi kao kapija do potpunog izraelskog identiteta, premošćujući sve slojeve društvene hijerarhije.

Ipak, čak i sa sveprisutnošću vojske, postoji skrivena struja neslaganja. Kao i Mitnik, takođe sam odbio da se prijavim za IDF. Primeri odbijanja su retki, ali su se dešavali tokom istorije Izraela.

Postoji 3.000 rezervnih vojnika koji su protestovali protiv prvog rata u Libanu 1983.  od kojih je 160 zatvoreno zbog odbijanja da služe.

I takođe ličnosti poput člana Kneseta Ofera Kasifa, koji se protivio služenju na Zapadnoj obali, kao i pilota koji odbijaju misije koje su smatrali nelegalnim, i šačica tinejdžera koji se godišnje suočava sa zatvorom zbog protivljenja službi na okupiranim teritorijama, a grupe poput Mesarvota podržavaju njihove putovanje.

Za razliku od većine prigovarača savesti koji čine tanak deo izraelskog stanovništva i često potiču iz njegovih gornjih slojeva, ja sam došao iz malog sela na periferiji Izraela i išao u školu u kibucu gde se snažno osećao etos služenja i žrtvovanja.

Izražavajući oklevanje u vezi sa militarističkom kulturom i koju je moja škola već smatrala problematičnim, označen sam tokom vojne obrade da budem poslat na odbor za procenu.

Odustajanje od usluge nije jednostavno. Odbijanje je retko delom zato što vojska ostavlja malo prostora za neslaganje. Izraelski visoki sud pravde presudio je da je, iako je apsolutni pacifizam valjan razlog za izuzeće, „selektivno odbijanje“  odbacivanje određenih obaveza – nezakonito.

Ovakav stav, posebno odbijanje služenja na okupiranim teritorijama, smatra se pretnjom nacionalnom jedinstvu. Onima nekoliko izuzetih na osnovu pacifizma takođe je zabranjeno da šire diskusiju o okupaciji ili izraelskoj politici.

Postupanje IDF-a sa onima koji odbijaju takođe nije dosledno. Neki se suočavaju sa suđenjima i višestrukim zatvorima pre nego što ih otpusti vojni psihijatrijski odbor.

Drugi, poput mene se šalju direktno na ovaj odbor. Tamo sam morao da artikulišem svoja uverenja pred tribunalom oficira, koji su sa 17 godina bili više intuitivni nego jasno definisani.

Glavni metod koji vojska koristi za oslobađanje onih koji odbijaju jeste da ih proglašava mentalno nesposobnim za službu, što implicira da se u Izraelu neslaganje izjednačava sa ludilom.

Iskustvo izlaska je dezorijentišuće, kao da ste zakoračili u alternativnu stvarnost. U mom slučaju, u pustinji posle škole i nekvalifikovan, završio sam u građevinarstvu, polju koje dele Palestinci, radnici migranti i marginalizovane grupe.

Izbori su mali za one koji su doneli etički izbor da odbiju regrutaciju, sa mnogo ličnih i društvenih posledica.

Naše odbijanje da služimo nije bio gest za spoljnu potvrdu, ili čak da tražimo priznanje od Palestinaca koji su od nas bili odvojeni jezikom i ogradama; već o zauzimanju stava protiv moralnog propadanja u sebi  da pokažemo drugima i sebi da postoji drugi put.

Ali oni koji odbijaju nisu heroji. Niko ko je odbio ne misli da jesu. Znam da nisam. Nisam našao hrabrost u svojoj odluci – već otuđenje. Izbor da odbacim nešto centralno za moje društvo značio je da nikada ne bih mogao biti u potpunosti deo toga. Ima čak i trenutaka sumnje u sebe i krivice – da li sam zanemario svoju dužnost?

Ovo se posebno oseća kada se prijatelji suočavaju sa sukobom i gubitkom, koliko god da smo udaljeni od njihovog cilja.

Odbijanje nije herojsko, ali izražava drugačiju vrstu rezolucije – rezoluciju da ostanete sami, da se krećete kroz složenost neslaganja i da ostanete verni svojim verovanjima uprkos društvenoj neskladi; da shvati da je pobuna potrebna kada se suočimo sa nasilnim i neodrživim statuom kvo.