Kako izgleda život u Odesi: Reporter Danasa u ukrajinskoj svakodnevnici sa dronovima i raketama

Mir, a onda dronovi

Dani prolaze mirno. Odesa je živ grad i čini se kao da je rat daleko, prebačen u najistočnije oblasti Ukrajine. Ljudi idu na posao, žuto-crveni tramvaji kreću se po prostranim bulevarima koji vode do predgrađa i sve izgleda normalno i u savršenom redu.

Međutim, kada padne veče i noć se nadvije nad Crnim morem i stepskim krajevima južne Ukrajine, zlokobni urlik sirena za vazdušni napad podseća ljude, već zatvorene u svojim domovima i stanovima, da je sukob prisutan i da se i ovde odvija.

Jedne martovske večeri, kada morski povetarac već miriše na proleće, baš kada su prvi nežni izdanci procvetali na drveću oko Potemkinovih stepenica, Rusija kreće u još jedan napad na Odesu, ovog puta dronovima tipa „Šahed“. Tokom zavijanja sirena jasno se mogu čuti zvuci pucnjave protivvazdušne odbrane koji odjekuju celim gradom.

Na nebu se pojavljuju crveni tragovi pojektila, kao da su zvezde padalice koje potiču iz mora i idu ka nebu. Lomnjava potresa područje aerodroma: dron ili ostaci drona pogodili su civilnu zgradu na periferiji, skladište igračaka i prostor gde se nalazi i skladište goriva. Nakon pola sata žestoke nebeske bitke, sirena za vazdušni napad se gasi i grad se vraća u smiraj noći.

Ujutro je nebo mračno i bledo sunce proviruje na istoku. To nisu oblaci već dimni pokrivač koji dolazi iz bombardovanog područja. Vrlo visok stub dima diže se iz neodređene tačke na horizontu i vetar ga raspršuje na velikoj visini. Miris paljevine je posvuda, a vatra i dim ostaće vidljivi još 24 sata.

Luka

Dugačak stub dima širi se prema istočnoj periferiji grada, donesen zapadnim vetrovima. Na području luke, prekrivenom dimom, nalazi se grupa porodičnih kuća smeštenih između periferije i pristaništa. Do tamo se može doći tramvajem koji prati glavni put za Mikolajev. S strane gde je luka su uništeni i spaljeni objekti; Odesu su Rusi nekoliko puta gađali dronovima i projektilima upravo u njen centar, luku.

Nakon neuspele obnove sporazuma o žitu 2023. godine, Kremlj je nastavio bombardovati ovo područje grada, koje je ipak i dalje produktivno i funkcionalno. Što se tiče infrastrukture, samo 30-40 odsto lučkih zgrada je u funkciji, ali se izvoz vratio na skoro predratni nivo. Iz Odese se izvoze uglavnom žitarice i proizvodi od čelika.

Periferija i Marijina kuća

Spušta se veče i postaje jasan kontrast između periferije i centra grada. Ovde su ulice slabo osvetljene, glavni put je veoma prometan, a prema unutrašnjosti, sa suprotne strane luke, mogu se videti samo prigušena svetla nekoliko prizemnih kuća. U jednoj od njih živi Marija sa svojom majkom Irinom i dvoje dece, Vladimirom i Anom (imena su izmišljena). Kuća je veoma stara, sagradili su je Nemci koji su živeli u Odesi 1940-ih i unutra se nalaze tri sobe i kupatilo koje se sastoji samo od wc šolje i lavaboa. Nema ni tuš kabine ni kade.

„Vratila sam se da živim ovde sa sinom nakon što mi je muž poginuo u ratu, da smanjim troškove i da ne ostavim majku samu“, kaže Marija dok pijemo čaj u polumraku dnevne sobe. Pored stola je kauč na razvlačenje na kojem spava majka, koja trenutno leži i odmara jer se ne oseća dobro. Pitam je da mi kaže o okolnostima pod kojima joj je muž umro.

„On se dobrovoljno prijavio na front i zvanično je nestao bez traga prošlog jula. Za državu nije mrtav, zato ne primam ni penziju koja pripada udovicama“. Pitam je kako je tako sigurna u muževu smrt: „Kao prvo, ako vojnik završi kao ruski zarobljenik, to se uvek sazna. Drugo, samo pogledajte mape napredovanja fronta – onog dana kada je moj muž nestao, vodile su se teške bitke upravo na području gde se on nalazio, a koje nije pod kontrolom nijedne vojske. Moj muž je ostao tamo, niti su ga uhvatili, niti se vratio. Verovatno nije ni sahranjen“.

Marija ima ozbiljan pogled, staklaste i umorne oči nekoga ko je navikao na teškoće. Kao dete, majka alkoholičarka ju je napustila; odrasla je u jednom sovjetskom internatu, gde je doživela svako moguće nasilje. Kada je postala punoletna, njena majka, koja je uspela da se odvikne od alkohola, potražila ju je i ona joj je oprostila.

Sa 20 godina rodila je Vladimira, koji sada ima 26 godina, i udala se. Kasnije je rođena Ana, koja sada ima 15 godina. Marija radi kao čistačica za jednu firmu u Odesi i takođe pruža usluge čišćenja u privatnim kućama. U kompaniji u kojoj radi zarađuje 900 grivna dnevno (oko 20 evra). „Sada finansijski prilično dobro stojimo, ali moram da radim 14 sati dnevno“, nastavlja Marija. „Volela bih da obnovim ovu kuću, ali Vladimir ne želi, kaže da je bolje da sačekamo kraj rata“.

Budući planovi i raketa Iskander

U tom trenutku u sobu ulazi Vladimir. Atletske građe, duga crvena brada i tetovaža na desnoj nozi, sa nečitkim natpisima. „Mama, već sam ti rekao, moraš biti racionalna: živimo u blizini luke, raketa može sve da uništi u samo jednom trenutku. Renoviraćemo kad se završi rat“. Marija spremno odgovara: „Ja kažem da svakako treba da je renoviramo. To je način da budemo aktivni i da se ne predamo ratu. Raditi i raditi, a ako nam oštete kuću, država će nam pomoći da je obnovimo“. „A ako nas pak projektil pogodi direktno, problem je zauvek rešen“, dodaje Vladimir, smejući se i uzimajući flašu ruma iz ormarića na zidu ispred kreveta. Vladimir je jedan od mnogih mladih ljudi koji se kriju da ne bi bili pozvani u vojsku.

„Izgubio sam mnogo prijatelja i oca, moja majka insistira da se ne prijavim. Razmišljao sam o tome, ali verujem da imam obaveze prema majci, sestri i baki“. Na pitanje zašto je hteo da se prijavi, odgovara ozbiljnim pogledom nekoga ko je dugo razmišljao: „Vidite, ja mislim da treba zaustaviti rusku invaziju, ali nisam zbog toga doneo odluku da idem na front. Ako ideš u rat, prvo moraš rešiti svoj odnos sa smrću, a time, posledično, i sa životom. Unutrašnja refleksija, duga i bolna, koja te navodi da prihvatiš činjenicu da si smrtan, da se suočiš sa tim što ljudska bića potiskuju, a to je baš smrt. Pa, rešio sam ovaj čvor i bio sam spreman da umrem. Tada mi je majka (dok izgovara ove reči ustaje i grli je) dala do znanja da imam odgovornosti i da mi je zbog toga važnije da ipak živim. Dugujem to pre svega svojoj sestri“.

Marija je takođe uspela da prikupi 15.000 evra potrebnih za dobijanje pasoša (ilegalno, Ukrajina još nije uspela da reši pošast korupcije) koji bi omogućio Vladimiru da napusti zemlju, ali njen sin to nije želeo. Ostaće u Odesi sve do kraja sukoba. Razgovor se nastavio sve dok se ne oglasiše sirene za vazdušni napad. „Novac koji smo izdvojili biće upotrebljen za plaćanje školovanja moje sestre“.

Tupa, mračna grmljavina prekida Vladimira. Veoma jak udarni talas čini da se prozor trese; oseća se pritisak u ušima, kao kada voz iznenada uđe u tunel. Ruska raketa, Iskander, pala je na luku. Nekoliko sati kasnije smo saznali da je udario u alžirski brod natovaren žitom. Poginula su četiri člana posade, tri Sirijca i jedan Ukrajinac.

Geopolitika i nadanja

U kvartu Arkadije, na šetalištu duž obale, u blizini nebodera od staklenih blokova kog je pre nekog vremena udario dron i koji još uvek pokazuje svoje ogoljene poslednje spratove, čeka me Artur, profesor sa Mikolajevskog univerziteta u Odesi, za poslovni sastanak sa nekoliko kolega. Pričamo o ne baš srećnoj političkoj situaciji u kojoj se Ukrajina nalazi.

„Ukrajinci nisu okrenuli leđa svom predsedniku, kao što bi neki zapadni mediji hteli da se veruje. Zelenski je još uvek popularan, posebno nakon susreta s Trampom. Oduvek je pokazivao hrabrost i nikada nije napustio zemlju“. Pitam ga kakvo mu je stanje duha u ovom trenutku i kako se drži ukrajinsko stanovništvo, a on potvrđuje utisak koji sam stekao ovih dana u razgovoru sa ljudima iz Odese.

„Umorni smo, svi smo jako umorni. Voleli bismo da se ovaj rat završi. Projektili, dronovi, ako nema eksplozija sirene urlaju, nikada ne uspevamo prespavati celu noć“. Ovo je, zapravo, i rat sna: Rusi često kasno noću šalju izviđačke dronove samo zato što znaju da će to pokrenuti sirene širom Ukrajine i probuditi ljude, što na duge staze može dovesti do zdravstvenih problema i nervnih slomova. Pitam profesora da li pesimizam i očaj vladaju u narodu nakon Trampovog odbijanja pomoći Ukrajini: „Ima pesimizma, ali nema očaja.

Geopolitička slika se vrlo brzo menja, nije isključeno da će se Tramp posvađati s Putinom i vratiti se da pomogne Ukrajincima. U svakom slučaju, Zelenski poteže dobre poteze, nastavlja da održava diplomatske odnose sa Vašingtonom jer je bez pomoći Amerikanaca Ukrajina izgubljena“.

A Evropa?

„Ne možemo još računati na EU. U Briselu pričaju o ponovnom naoružavanju, ali proces je spor, a nama treba oružje odmah. Bilo bi korisno stvoriti zajedničku evropsku vojsku koja bi, u cilju prave konfederacije evropskih država, a čiji bi deo jednog dana bila i Ukrajina, branila zajedničke interese našeg kontinenta“.

Pada mrak, spušta se noć, a sa njom i gusta magla koja dolazi s mora i skriva vrh staklenog nebodera, upravo onaj deo koji je oštećen dronom.