Odlazak nepoznatog prijatelja

Njegovi pogledi i razumevanje događaja u Jugoslaviji devedesetih godina snažno su odudarali od dominantnog agresivnog i ratničkog tona američkih medija i službenika administracije. Nema sumnje da je značajnu ulogu u tome imala činjenica da je kao mladi vojni diplomata počeo svoju karijeru u Beogradu 1959. na mestu pomoćnika vazduhoplovnog atašea i bio jedan iz plejade diplomata tadašnjeg ambasadora u Beogradu Džordža Kenana, koji će stići na najviše lestvice američke politike.

Od predsednikovanja Ričarda Niksona pa do Džordža Buša Starijeg, Skoukroft je bio na najodgovornijim spoljnopolitičkim dužnostima u SAD. Savetovao je sve predsednike od Niksona do Obame, a bio je dugogodišnji bliski prijatelj i intimus predsednika Buša Starijeg. Lično, Skoukrofta svi su opisivali kao staloženog i nesebičnog čoveka koji je unosio neophodnu hladnokrvnost u dramatičnim momentima.

Bio je najistaknutiji republikanac koji se 2002. usprotivio američkoj invaziji na Irak. Njegovi protežei uključuju državnu sekretarku Kondolizu Rajs i sekretara za odbranu Roberta Gejtsa. Samo on i Henri Kisindžer bili su dva puta savetnici za nacionalnu bezbednost.

Sprovodio je političku filozofiju koju je opisivao kao „prosvećeni realizam“, nastojeći da ostvari američku globalnu ulogu koalicijama i savezima sa drugim državama.

On je bio Kisindžerov proteže od kada mu je postao zamenik kao savetniku za nacionalnu bezbednost.

„Tražio sam nekoga s karakterom“, opisivao je kasnije Kisindžer.

„Znam veoma mnogo inteligentnih ljudi, ali bila mi je potrebna snažna ličnost koja će biti moj zamenik, koja je bila spremna da stane iza mene ako je to potrebno – ne svakog dana – ali da stane uz mene kada je smatrao da je to ispravno“, objasnio je Kisindžer.

Skoukroft se toga sećao drugačije: „Čuo sam da je želeo mene zato što sam mormon. Mormoni se smatraju odanim i poštenim“.

Skoukroft je bio savetnik za nacionalnu bezbednost u odlučujućim trenucima okončanja Hladnog rata, nestanka Sovjetskog Saveza i raspada Jugoslavije.

Skoukroftu pripada autorstvo nad obnovljenom upotrebom termina „novi svetski poredak“ s kraja osamdesetih godina, kada ga je tadašnji predsednik Buš prvi put pomenuo u svom govoru.

„Bili smo puni nada da smo se približili jednom svetu koji će biti mnogo lakši za život, ali ta pretpostavka uvek je bila praćena oprezom,“ objasnio je Skoukroft.

Kada smo se sreli prvi put u kancelariji njegove konsultantske kuće u vašingtonskoj 17. ulici predstavio se na srpskom jeziku: „Dobar dan. Kako ste? Ja sam Brent Skoukroft“, iako je prošlo 50 godina od njegovog službovanja u Beogradu.

Pričao je o Beogradu koji se tada grejao na drva i u kojem je sneg bio crn od dima i gareži, ali je zemlja i pored toga bila „fascinantna“.

Taj period obeležen je isporukom najmodernijih američkih aviona nadzvučnih brzina Jugoslaviji, koje čak ni on, kao vojni ataše, nije mogao da obiđe na jugoslovenskom aerodromu.

Džordž Kenan je kao ambasador insistirao da njegove diplomate što bolje upoznaju zemlju svog službovanja, pa je zato Jugoslavija bila i tema njegove doktorske teze koju je stekao na Univerzitetu Kolumbija 1967 – „Kongres i spoljna politika: istraživanje kongresnog ponašanja spoljne pomoći Španiji i Jugoslaviji“.

Istorija je udesila da ponovo bude savetnik za nacionalnu bezbednost u vreme kada je zemlja njegove „diplomatske mladosti“ počela da se raspada.

„Gledajući unazad, mogu da kažem da se Jugoslavija nikada ne bi raspala u vreme hladnog rata. Amerika jednostavno ne bi dozvolila da se nešto tako desi. To je bilo veoma opasno, a ona je bila jedan veoma važan deo zapadne politike“, rekao mi je tada.

Objašnjavajući američke poteze uoči raspada zemlje, rekao je:

„Mi smo u prvoj fazi pokušali da sprečimo raspad zemlje. Državni sekretar Džejms Bejker došao je u Jugoslaviju i izjasnio se protiv rasparčavanja zemlje. Evropljani su bili uzdržani. Kada se vratio nazad, veliki broj jugoslovenskih Amerikanaca, uglavnom Hrvata, optužili su ga, uz veliko lobiranje, da je protiv samoopredeljenja. Evropljani su nam onda rekli: „Pustite nas da rešimo Jugoslaviju. Amerika je vodila rat u Iraku, a Jugoslavija je na našim ramenima…“ Mi smo pristali i rekli: „U redu.“

Osvrćući se na jednostrano nemačko priznanje Slovenije i Hrvatske, istakao je američko protivljenje: „Mi smo bili protiv, ali je Nemačka veoma snažno insistirala na tome. Ona je prinudila ostale u Evropi da joj se pridruže, tvrdeći da će ona priznati sama Hrvatsku, ako joj se ostali ne priključe. Mi jesmo bili protiv, ali nismo od toga pravili mnogo veliko pitanje, jer smo se bavili drugim gorućim problemima, ratom u Iraku i najavom raspada Sovjetskog Saveza.“

U daljem sagledavanju jugoslovenske krize, Skoukroft je ocenio kako se dogodilo da su „Amerikanci pogrešno razumeli raspad Jugoslavije“.

– Po mojem mišljenju, zato što je lobi hrvatskih nacionalista u Americi bio veoma jak i moćan. I oni su organizovali snažan pritisak na administraciju da se prikloni njihovom viđenju događaja.

Na kraju, kada se sve okončalo ogromnim američkim pritiskom na savezničke zemlje da joj se pridruže u bombardovanju Srbije 1999. Skoukroft je ponovio: „Amerikanci nisu dobro razumeli događaje u Jugoslaviji, niti koliko je Kosovo snažno u osećanjima Srba. Morali smo da budemo mnogo obazriviji.“

I pored ovakvih stavova, za Brenta Skoukrofta nije se mnogo čulo u Srbiji. To je, nažalost, još jedan odlazak nepoznatog prijatelja, ali i razlog više da ga se sada setimo i upamtimo.