Odlučujuća godina za Evropu

Predstojeći parlamentarni izbori u Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji i verovatno Italiji odlučiće da li će Evropska unija biti jedinstvena ili će se razjediniti pod neonacionalističkim talasom koji se širi Zapadom.

U međuvremenu, pregovori o Bregzitu će početi u ozbiljnijem tonu, obezbeđujući uvid u budućnost odnosa EU i UK. A Trampova inauguracija 20. januara će možda jednog dana biti zapamćena kao prekretnica za Evropu. 

Sudeći po Trampovim izjavama o Evropi iz prošlosti i njenom odnosu sa SAD, EU treba da se pripremi za neke žestoke šokove. Dolazeći američki predsednik, zagovornik novog nacionalizma, ne veruje u evropske integracije.

Tu ima i saveznika u ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, koji dugo pokušava da destabilizuje EU tako što podržava nacionalističke snage i pokrete u njenim državama-članicama. Ako Trampova administracija podržava ili okreće glavu pred ovim naporima, EU, stisnuta između ruskih negativnih blogera i Brajtbart njuza, moraće zaista da se pripremi za teška vremena.

Posledice za EU će biti još ozbiljnije ako Tramp, pored uspostavljanja odnosa SAD s Rusijom na novoj osnovi, nastavi da dovodi u pitanje bezbednosnu garanciju Amerike za Evropu. Takav potez bi išao na štetu NATO, koji institucionalizuje bezbednosnu zaštitu SAD više od šest decenija. Evropljani bi odjednom ostali sami protiv Rusije, koja sve više angažuje vojna sredstva za osporavanje granica, kao što je slučaj u Ukrajini, i za ponovno potvrđivanje svog uticaja, ili čak hegemonije, nad Istočnom Evropom.

Uskoro ćemo znati šta sleduje za NATO, ali je već učinjeno dosta štete. Bezbednosne garancije se ne tiču samo vojnih sredstava. Garant mora da projektuje i verodostojnu poruku da je voljan da brani svoje saveznike kad god je to neophodno. Stoga, takvi aranžmani uglavnom zavise od psihologije i od pouzdanosti zemlje u odnosu na njene kako prijatelje tako i neprijatelje. Kada se ta kredibilnost ugrozi, raste rizik od provokacije, a samim tim i opasnost od eskalacije u veće krize ili čak oružani konflikt.

S obzirom na taj rizik, EU sada treba da podupre ono što je ostalo u odnosu na NATO i da se usredsredi na spasavanje sopstvene institucionalne, ekonomske i pravne integracije. Ali treba i da se okrene svojim državama-članicama da bi obezbedila drugu bezbednosnu opciju.

Sama EU je zasnovana na mekoj moći – ona nije osmišljena tako da garantuje evropsku bezbednost, i u svom trenutnom obliku nije pozicionirana da se suprotstavlja izazovu tvrde moći. To znači da će pasti na leđa dve svoje najveće i ekonomski najjače zemlje, Francusku i Nemačku, da bi osnažila odbranu Evrope. Druge zemlje kao što su Italija, Belgija, Holandija, Luksemburg, Španija i Poljska takođe će imati ulogu, ali su Francuska i Nemačka nezamenljive.

Naravno, živeti u kontinentalnoj Evropi znači imati Rusiju za suseda, a odnosi sa susedima, uopšteno govoreći, treba da budu zasnovani na miru, saradnji i međusobnom poštovanju (naročito kada je nečiji sused nuklearna sila). Ali Evropljani ne mogu da gaje bilo kakve iluzije u vezi s namerom Rusije. Kremlj pristupa spoljnoj politici kao igri s nultom sumom, što znači da će mu vojna snaga i geopolitička moć biti prioritetni u odnosu na aranžmane za saradnju u domenu bezbednosti.

Rusija ne vidi slabost ili nepostojanje opasnosti od svojih suseda kao osnovu za mir, već kao poziv da proširi svoju sferu uticaja. Zato će asimetrija moći u Istočnoj Evropi voditi samo ka nestabilnosti. Ako Evropa želi stabilan, trajan mir, prvo mora da obezbedi garancije da se ozbiljno shvata, što očito danas nije slučaj. Evropa može verodostojno da osnaži svoju bezbednost samo ako Francuska i Nemačka rade zajedno ka ostvarenju istog cilja, što će imati priliku da učine nakon svojih izbora ove godine.

Diplomate EU su imale običaj da nezvanično gunđaju da se Nemačka i Francuska nikada neće složiti kada je reč o vojnim i finansijskim pitanjima zahvaljujući njihovim različitim istorijama i kulturama. Ali ako se bezbednosni uslovi budu pogoršavali, možda to više neće biti slučaj. Zapravo, postizanje kompromisa sa obe strane Rajne ne bi trebalo da bude tako teško – Francuska nesumnjivo ima iskustva u rukovođenju odbranom; a isto važi za Nemačku kada je reč o finansijskim pitanjima.

Ako težnja ka evropskoj bezbednosnoj opciji natera SAD da obnovi svoju bezbednosnu garanciju, utoliko bolje. U međuvremenu, EU treba takođe da uspostavi postbregzitovski strateški aranžman za saradnju sa Ujedinjenim Kraljevstvom, čija će geopolitička pozicija i bezbednosni interesi ostati nepromenjeni.

Stara EU se razvila u ekonomsku silu zato što je bila pod bezbednosnim kišobranom SAD. Ali bez te garancije može da se uhvati ukoštac sa svojim geopolitičkim realnostima samo tako što će razviti sopstveni kapacitet za projekciju političke i vojne moći. Šest decenija nakon što je Ugovorom iz Rima uspostavljena Evropska ekonomska zajednica, istorija i aktuelni događaji podstiču Francusku i Nemačku da još jednom oblikuju budućnost Evrope.

Autor je bio šef nemačke diplomatije i vicekancelar od 1998. do 2005. Bio je lider nemačke partije Zeleni gotovo 20 godina.

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org